Нушићева „Ожалошћена породица“ премијерно изведена у Бору

„За Бор – град од националног значаја“

 

Ми јесмо институција од националног значаја, али је и Бор град од националног значаја. Видео сам да људе занима да једно значајно позориште као што је „Атеље 212“ учини нешто да у овом граду буде важних уметничких догађаја, да људи који овде напорно раде и добар део дана проводе у тешком послу имају право на неку врсту ексклузивитета. „Уметничка пруга“ коју смо прошле године уцртали на карти Србије има смисла – каже Бранимир Брстина. – Борани препознали нови „тон“ Нушићевог комада и, ако је судити по дужини аплауза, прихватили представу баш онако како се „Атеље“ и надао
БОР
. – Премијера представе „Ожалошћена породица“ Бранислава Нушића, у режији Марка Манојловића, довела је трећег новембра у Бор екипу врхунских глумаца „Атељеа 212“. Бранимира Брстину, овога пута у улози управника театра, а не среског начелника у пензији Агатона Арсића, Ненада Јездића (новог Агатона), Дубравку Мијатовић, Радмилу Томовић, Бранислава Зеремског, Ивана Јевтовића, Дејана Дедића, Софију Јуричан, Тамару Драгичевић, Ерола Кадића, Ђорђа Стојковића и Драгану Ђукић. Са уметничке пруге Београд – Бор, како је прошле године када је „Атеље 212“ у граду бакра имао премијерно извођење комада „Свети Георгије убива аждаху“ названа сарадња београдског позоришта са локалном самоуправом и Рударско-топионичарским басеном Бор, сишла је „композиција“ раздраганих људи која се, по сопственом признању, веселила новом откривању Нушића и радознало ишчекивала прву реакцију публике.
Нушић, ванвременски, увек актуелан, лак за прилагођавање, а ипак трема и усхићење, чак и код оних који су исте те улоге имали и у класичној поставци. „Кеца у рукаву“ има млади редитељ Марко Манојловић чија перцепција и поимање Нушића отварају публици „нове очи“. Ту човекову неутољиву глад да све потчини и прилагоди самоме себи, најбоље осликану у Агатоновом лику, редитељ је, из сасвим новог ракурса, покушао да сагледа, опипа и рашчлани, облачећи Нушићеву „Ожалошћену породицу“ у модерно рухо. И сам Манојловић каже да је поражавајућа чињеница то што је Бранислав Нушић и дан-данас актуелан. Као одговор на питање које себи поставља „шта сад да радимо с тим што је он актуелан“, притом промишљајући да баш та актуелизација иде људима „на нос“, редитељ каже да је покушао да се бави узроцима, разградњом ликова и том „неуништивом симбиозом између похлепе и немаштине“.
Нови „тон“ Нушићеве „Породице“ Борани су препознали и, ако је судити по дужини аплауза, прихватили баш онако како се „Атеље“ и надао. Децентрализација културе је успела, рекао је након премијере Бранимир Брстина.
Све време смо ослушкивали како ће публика реаговати и презадовољни смо реакцијом. Ретко се дешава да на премијери имамо праву публлику, обично за ту прилику играмо пред пријатељима и неким гостима, па реакције унапред знамо. Ова публика у Бору је она права – казала је Дубравка Мијатовић која и сада, као и у класичној поставци, игра улогу Сарке. –Тим пре било ми је јако тешко да одиграм неку нову Сарку која раније уопште није била оваква. Улога је захвална и „сочна“, а редитељеве жеље биле су изазов да пробам и другачије, а да то људе не збуни. Мислила сам да ће се текст опирати јер је писан кад је писан, али није. Може лако да се пребаци у данашњицу. Разлика, пошто је код Нушића у почетку све у рукавицама и сви ликови су на почетку фини, а право лице показују тек када дође до поделе, док се овде отпочетка види да су то људи који само желе да узму паре и побегну, врло лако се смешта у актуелни тренутак јер нам се менталитет није променио. Тај грабеж је, рекла бих, временом постао само оправданији – прича Мијатовићева.


Сарадњу „Атељеа 212“ са Бором и РТБ-ом, која полако прераста у традиционалну јер циркулише у оба смера, Марко Манојловић сматра изузетно важном и има само речи хвале. – Стварно су тешка времена за културу и јако је охрабрујуће видети да просто неко о томе мисли и да мисли да је то значајно. Мени је, као раднику у култури, то много важно – каже он.
Брстина, пак, наглашава да се Бор сам изборио за ексклузивитет који му по други пут дарује „Атеље 212“. – Ми јесмо институција од националног значаја, али је и Бор град од националног значаја. Видео сам да људе занима да једно значајно позориште као што је „Атеље“ учини нешто да у овом граду буде важних уметничких догађаја, да људи који овде напорно раде и добар део дана проводе у тешком послу имају право на неку врсту ексклузивитета. Зато мислим да та „уметничка пруга“ има смисла и оправдање.
Сагласан с тим је и председник Општине Бор Живорад Петровић. Каже да је одличан однос „Атељеа“ и Бора учинио да град не буде препознатљив само по рударима и металурзима, већ да постане град театра и културе. – Бор постаје културни центар у Србији и наставићемо са приказивањем позоришних представа, не само оних које припрема „Атеље“ већ и осталих позоришта у Србији. Све оно што буду видели Београђани, Новосађани и Нишлије, видеће и Борани – обећао је председник општине.

Print Friendly, PDF & Email
Share