Позоришни комад „Лептири су слободни“ одушевио борску публику

Клањамо се и ми Теби, Тања 

 

Тањине лепе и богате реченице, у изјави овдашњим медијима, које извиру из вишегодишњег глумачког и животног искуства и начин на који их театрално изговара пажљиво бирајући речи, биле су својеврсна мини-представа пред извођење комада Леонарда Герша. А, пред почетак представе „Лептири су слободни“ са којом је „Звездара театар“ поново гостовао у Бору, рекла је: Бор је просто помогао „Атељеу 212“, на томе клањам се и вечна хвала. Знате, помогао је утолико што сви раде на томе да утуку позориште, да га заиста са земљом сравне, а Бор је један од ретких градова који се око позоришта труди. На томе хвала!
БОР
. – Љубав никада неће досадити и зато је, чини се, мелодрама „Лептири су слободни“ у извођењу глумачког ансамбла „Звездара театра“ (и то каквог глумачког ансамбла!) побрала и у Бору све симпатије. Позоришни комад се напросто тог другог априла увукао у све поре публике и очарао их и бравурозном глумом младе Нине Јанковић и зреле Тање Бошковић, и музиком, и дијалогом, и сценом.
Неоптерећена политиком и неким дневним ангажманима, ова позоришна представа врца од најчистијих емоција. Тиче се мајки и синова, љубавника, пријатеља, одрастања и сазревања. Леонард Герш је за овај комад, који је написао најпре за позориште а потом је доживео и екранизацију давне 1972. године, добио Оскара за дијалог.
Након непуне године од премијерног извођења у престоници, ову романтичну и духовиту љубавну причу Боранима су дочарали Тања Бошковић, Нина Јанковић, Миодраг Радоњић и Стојан Ђорђевић. Публика је уживала, плакала, смејала се. А Тања је, сада су у то сигурни сви Борани, врло добро знала и пре представе за кога ће те вечери играти и себе давати. Њене лепе и богате реченице, у изјави овдашњим медијима, које извиру из вишегодишњег глумачког и животног искуства и начин на који их театрално изговара пажљиво бирајући речи, биле су својеврсна мини-представа пред извођење „Лептира“.


И даље мислим да постоји талентована и неталентована публика. Ми, мање-више, играмо исто. Е, сад, има оних који дођу у позориште и не умеју ни да приме са сцене оно што им се даје, а ни да узврате самим тим. Колико се сећам, борска публика ми је давала у нарамцима, и више него што сам заслужила. Публика у већим градовима уме да буде блазирана, уме да са ниподаштавањем прима обраћање са сцене јер мисли да много зна. Дешавало ми се то често, јер нема ваљда веће ливаде у Србији да нисам на њој играла. Публика у мањим градовима уме да буде, рецимо, стидљива, да ћути заливено, па да вас тек на крају награди аплаузом. Али, имате публика које умеју да приме и да сарађују, да раде. Чачани су, рецимо тешки к’о црна земља, просто сам запамтила. Нови Сад је тежак. То су велики градови, нема дискусије, али просто су тешки. Данас само два процента Београђана иде у позориште, а кад погледате у малом граду – па, 50 одсто људи иде у позориште. Који је, онда, град велики? – пита се Тања Бошковић.
И, да. Играла је Тања Бошковић те вечери за Боране најбоље. Као и увек, пленила је и опчињавала својом личношћу, харизмом и енергијом. А, објаснила је и зашто ће себе поклонити борској публици: – Бор је, просто, помогао „Атељеу 212“, на томе клањам се и вечна хвала. Знате, помогао је утолико што сви раде на томе да утуку позориште, да га заиста са земљом сравне, а Бор је један од ретких градова који се око позоришта труди. На томе хвала!
Клањамо се и ми Теби, Тања!

Print Friendly
Share