Свечано испраћени басенски пензионери

″Била је привилегија радити са вама″

РТБ. – Традиционални свечани испраћај пензионера Рударско-топионичарског басена Бор (РББ-а, РБМ-а, ТИР-а и Матичног предузећа) уприличен је 7. августа у Клубу РТБ-а у Брестовачкој Бањи. Драган Алексић, председник Самосталног синдиката Матичног предузећа, у име свих басенских синдиката, поздравио је досадашње камарате, пожелео им срећан одлазак у пензију, добро здравља њима и њиховим породицама, као и да што дуже троше пензионерски чек. – Била је и привилегија и част радити са вама. Није мала ствар радити 40 година у Басену. Само бих вам поручио да на сваком месту где будете, свима у граду, али и ван њега причате све најлепше о РТБ-у, јер сте заслужни за његов и развој Бора и Мајданпека – рекао је Алексић.

Драган Стојчић (РББ): Рударски хлеб је најтеже зарађен хлеб

Драган Стојчић, рударски техничар, цео радни век (34 календарске године) провео је у Јами на разним рударским пословима, а у пензију је отишао као пословођа. Каже да је морао да чека да испуни услов за године живота (а имао је преко 40 година радног стажа), да би отишао у пензију. То му је пошло за руком када је напунио 55. и када више није био физички способан да обавља неке послове као раније.
– Доживиш разочарење када дође време за пензију, а не можеш да одеш. Иначе, рударски хлеб је најтеже зарађен хлеб. Не само директни рударски него и пратећи послови обављају се у тешким условима. Борска јама је сигурнија јама и стално се води рачуна о томе да буде што безбеднија. Ретко се дешавају несреће, чак су и повреде сведене на минимум. Волео сам то што сам радио и, када бих поново бирао посао, вероватно бих исто изабрао. Другарство и колегијалност су увек били присутни, да није тога тешко би неко остао цео радни век на овом послу. У последње време враћа се интересовање за рударска занимања. Међутим, претходних година није било запошљавања у рударској струци, не долазе млади радници. Старији су одлазили у пензију, али нису имали коме да пренесу своја знања и искуство. Настао је јаз који треба да се премости, да се више примају млади.
Драган намерава да пензионерске дане, како и само друго име пензије каже, у мировању. – Немам намеру да поново нешто радим без обзира на то што смо ми рудари релативно млади отишли у пензију због бенефиција.

Вукашин Фусијановић (РББ): Мајстори радионице борског копа су – врхунски

Вукашин Фусијановић је три деценије провео у радионици Површинског копа Бор. По завршетку Школе ученика у привреди (занимање аутомеханичар), годину дана је пекао занат у приватној аутомеханичарској радионици, па му је први радни дан остао упечатљив по томе што је управник одмах приметао да има претходно искуство и распоредио га у тзв. моторно одељење. Радио је стално у првој смени, али никада није знао када ће кући, јер се остајало све док се камион не поправи.
– Ту су се обављале генералне оправке свих дизел-мотора за огромне дампере, еуклиде (док је радио стари борски коп), као и мотора за путничка, теренска возила. По потреби посла одлазили смо и у рудник ″Велики Кривељ″, ″Церово″, Кречану Заграђе, ″Белоречки пешчар,″ Топионицу, Мајданпек. Остали су ми у сећању тадашњи врхунски мајстори и пословође. Постојала је традиција и рудник је за своје потребе школовао те кадрове. Мотори су били америчке производње (у почетку је био ″Генерал моторс″), па је сваке друге године група мајстора одлазила месец дана на усавршавање у САД. Ја нисам био у Америци него у Великој Британији (Камниц, близу Лондона). То је огромно искуство. До прошле године сам радио и у земљама старе Југославије, у рудницима у Републици Српској, Македонији, и одговорно тврдим да су, што се тиче знања, наши мајстори из борске радионице– врхунски! Сећам се и периода 80-их година минулог века, када су била такмичења металских радника. Једне године сам био други у Србији. Та традиција је прекинута, али држава треба да да подстрек, замах да то поново крене. Док сам ишао у школу, два пута недељно долазили смо у погоне на праксу, много је тако могло да се научи. Сада млади заврше школу, имају диплому, али им треба најмање две-три године да бисмо га оспособили да буде добар аутомеханичар.
Вукашинов деда и отац су радили у руднику, те је он наставио породичну традицију. Али, његова деца ће је изгледа прекинути – ћерка завршава Учитељски факултет, а син Вишу медицинску школу. Своје пензионерске дане проводи у Метовници, где обрађује земљу, бави се пчеларством и где је, како рече, нашао свој мир.

Драгослав Макуловић (РБМ): Највећа врлина је савесно обавити сваки посао

Драгослав Макуловић, механичар, у Руднику бакра Мајданпек стекао је 40 година радног стажа. – Био сам на најтежим местима у руднику. Почео сам као физички, транспортни радник на ″Б″ станици (транспорт руде до Флотације), после свуда где је требало, а у пензију сам отишао са Транспортног система. Сваки посао сам настојао да обавим савесно и поштено – то је највећа врлина сваког човека. Младима поручујем да се труде, раде што боље и квалитетније, да не би угрозили и себе и друге.
Драгослав жели да пензионерске дане проживи опуштено, да се релаксира, шета, пропутује и види мало света.

Зоран Бучановић (ТИР): Жао ми је што не радим у новој топионици

Зоран Бучановић је у Топионицу дошао 1978. године као КВ радник, а у пензију отишао као ВКВ радник. У одељењу конвертора био је маневриста, бушач и шаржирач конвертора, а најдуже руковалац крана од 55 тона.
– Најрадије се сећам доласка у Топионицу – чим сам видео кран, пожелео сам да постанем крановођа. Успео сам и у пензију сам отишао као крановођа. Били су то лепи дани – много посла и ударничког рада, али и великог другарства. Јесу послови тешки, али нисмо гледали да ли има дима, прашине. Било је борбе за веће резлтате, надметање између смена – која ће више бакра да претопи. Ипак, када би се време вратило, опет бих био топионичар и радио те исте послове. Када толико дуго радиш неки посао онда га и заволиш, саживиш се њим. Иако сам у пензији, мозак ми је још увек у Топионици, још увек се осећам као да треба да идем на посао. Недостају ми људи, дружење, вероватно ми треба времена да све то прихватим.
Зоран је учествовао у изградњи нове топионице, али га је пензија омела да на свом радном месту дочека њено пуштање у рад. – Много ми је жао због тога – радити негде, чекати толике године и онда не бити ту када је требало. Сигурно ћу отићи да је обиђем. Апелујем да се више младих запосле, на њима ће она остати.

Добривоје Тодосијевић (ТИР): Сваког дана одлазим у фабрику као да још увек радим

Добривоје Тодосијевић, машински техничар, цео свој радни век од 45 година провео је у Фабрици сумпорне киселине. Почео је 1967. и најпре је градио све три фабрике – контактну 1, 2 и 3, а после је радио у одржавању. Памти не само године, већ и датуме који се односе на историју Сумпорне која му је, како рече, велика љубав.
–За мене су везана два куриозитета – ту сам почео и завршио радни век и први сам радник ФСК-а који је отишао у пензију са пуним радним стажом без бенефиција. У претходних 16 година нисам користио ни један дан годишњег одмора. Моје правило је било да увек дођем на посао сат или макар пола сата раније и да по истеку шихте одем исто толико касније. Ако волиш, а ја стварно волим ову фабрику, препоручио бих младима – најважније је да волите оно што радите. Велика жеља и неостварен сан су ми били да будем члан екипе за нову фабрику сумпорне киселине. Нажалост, нисам био, укључили су ме тек јуна прошле године пред крај завршетка. То ми је заиста жао, јер сам живео за то да будем део тима који ће да гради још једну фабрику. Сећам се свог првог радног дана као да је био јуче, а најтежи дан ми је био када сам морао да одем у пензију. И даље сваког дана одлазим у фабрику као да радим, без икакве надокнаде. Чак су ми дали и пропусницу са којом могу несметано да улазим. Било би ми драго када бих својим искуством и знањем могао да помогнем, то би ми чинило велико задовољство.