Жене РТБ-а: Катарина Стратиј (Топионица)

Каћа из „срца“ нове топионице

 

Катарина и колеге осам сати на шест монитора (са још по три „скривена“ екрана) будно прате пут концентрата од бединга до конвертора, параметре његовог сушења, а нарочито топљења у новој пећи, са задатком да процес држе „у колосеку“ и на време уоче, обавесте и реше сваки проблем. – Наш посао је веома одговоран, напоран и стресан, треба много да се размишља и брзо одлучује, па је, сем знања, потребна и добра концентрација – каже она
ТОПИОНИЦА
. – Нова топионица ради пуном паром. Све електронске “нити” за управљање њом – од бединга до конвертора – сливају се на шест монитора у апотекарски чистој и светлој командној соби већ прозваној “Нови Хјустон”. Троје оператера у плавим кошуљама прати екране пред собом, косултује се, зове телефоном и токи-вокијем, одговара на позиве… Једна од њих је Катарина Стратиј која је у Топионицу дошла 2001. године, а у “Стари Хјустон” 2006., пошто је претходно завршила Елекетротехничку школу, менаџмент у Зајечару, а сада је, уз овај одговоран посао, уписала и мастер студије на Техничком факултету.
Овде, у “Новом Хјустону” сам откад је почела да ради нова топионица – каже Каћа, како је колеге кратко зову. – Нас пет жена на овом послу добро се слажемо са њима. На овим екранима “видимо” линију топљења од бединга до конвертора, односно од кретања шарже, пуњења бункера, преко рада парног сушача и убацивања жарже у пећ, до топљења, одвајања шљаке, испуштања бакренца, хлађења гасова, рада котлова… Све мора да буде исправно и ако се појави нека аномалија одмах реагујемо како бисмо спречили веће проблеме. А, на сваком од ових монитора су још три-четири „скривена“ екрана на којима, такође, пратимо неке параметре. Сваки агрегат је овде „насликан“ а подаци говоре шта се у њему догађа. Ево, од програма на овом монитору који се зове Процес Адвајзер (процесни саветник) све зависи. Сви елементи, мере, анализе – ту се убацују. Он то лепо прорачуна и добијемо податке за даље вођење процеса како бисмо, на крају, добили најбољу аноду.
Тај компјутер је у овој смени био поверен Каћи и Ненаду Лилићу, док је Драгослав Петрикић задужен за котлове, хлађење гасова, енергану. Међутим, свако од њих зна да прати сваки екран и да реагује. – У почетку је било необично, каже Каћа, сви смо имали трему како ћемо да се снађемо, како да реагујемо, али су нам и Финци, док су били ту, помогли да се „уиграмо“ и већ је другачије. Опуштенији смо, а тензија, наравно, има кад се укажу проблеми. Јер, нико од нас не зна, па ни ја не могу да тврдим да се неће појавити нешто са чим се нисмо сретали. Али, углавном смо савладали технологију, решавамо оно што пред нас искрсне и процес тече.
Одговарајући на наше питање о чему посебно води рачуна, Каћа каже: – Колега и ја пратимо да шаржа дође до сушача, да не буде проблема у транспорту, пратимо параметре њеног сушења, транспорт до пећи, као и да ли сви агрегати раде како треба. Стално смо у контакту са командном собом Сумпорне, а лепо сарађујемо и са осталима у наставку процеса као што су конвертори, анодна рафинација…Договарамо се, а ту је увек и помало шале, како не би било напорно ни нама ни њима. Кад упоредим стање када смо почели и начин на који сада радимо, сасвим је друга прича. Већ смо стекли неко искуство, знамо шта треба да радимо, како да реагујемо. Трудимо се да то буде најбоље, не само због нас, већ и због колега који долазе да нас замене и да све то функционише. Јер, најлепше је кад процес тече мирно, кад нема трзавица. То је у интересу свих нас.

Низ монитора у командној сали никад није без надзора. Катарина ради по сменама и тај рад има и предности и мана. С једне стране, може да заврши неки послове и преподне и поподне, а с друге, нема викенда, нема празника, нема дужих путовања. – Али, сами смо то изабрали – каже Каћа – и радимо, свесни да се без нас не може. На нама је велика одговорност. Све очи су упрте у нас, за све нас питају. Понекад буде и напорно и стресно, морамо да будемо у контакту и са радницима у погону, и са претпостављенима, и са другим одељењима. А кад све “вратимо у колосек”, онда можемо мало и да се опустимо, али осам сати смо стално на опрезу јер ово је “срце” топионице. Одавде све почиње, одавде иду сви прорачуни и ако бисмо ми затајили, то би се одразило на даљи процес.
Истина, овде нема прашине ни гасова као у погону, каже Каћин колега Ненад, али је напорност, важност и одговорност за оно што радимо толика да после осам сати ефективног рада за компјутерима, понекад, изађемо одавде као пијани, оволиких глава. Слично мисли и Петрикић, па њихово укључивање у разговор користимо да их запитамо дали су задовољни оним што постиже њихова колегиница. Ненад јој без много двоумљења упућује све похвале, наглашавајући: ”Брижна је и ажурна, једноставно – најбоља! Петрикић са „левог крила“ командне собе потврђује све што је Ненад казао, али додаје – Каћа је и најлепша. С нама је сваки дан, одлично смо је упознали и немамо ниједну лошу реч за њу. Опет се јавља Ненад: Комуникативна је, добра, нема мана, сем једне – не воли да кува кафу. Каћина одбрана је једноставна: – Они је тако добро кувају да немам срца да им кварим тај домет. И тако, у ведром расположењу ова тројка приведе крају још једну смену посла који физички није тежак, али је умно, како рече Ненад, три пута напорнији. Каћи ово неће бити први Осми март у “срцу” нове топионице, тим поводом, каже, направи се мала закуска, колеге их пријатно изненаде, али она тај дан не чека као вансеријски догађај.

Print Friendly
Share