Човек храброг срца Саша Стојановић вратио у живот колегу Миодрага Додића

„Миша је ипак удахнуо, а ја коначно одахнуо“

Колегиница Сања је усплахирено улетела у моју канцеларију и по њеном изразу лица видео сам да је у питању нешто озбиљно. Рекла је да Миши није добро и позвала ме да помогнем. Потрчао сам до његове канцеларије и тамо затекао језив призор. Миша је седео на својој столици, без свести и са забаченом главом. Није дисао, није имао пулс и боја му је била лоша. Жута, па зелена. Реаговао сам инстинктивно и одмах почео да га реанимирам и масажом срца покушам да га вратим у живот. Нисам успео из прве, губили смо га – испричао нам је скромни а велики Саша Стојановић
SZC. – Миодраг Миша Додић и Саша Сале Стојановић, обојица из Сектора финансија у Serbia Zijin Copper, вероватно ће до краја живота памтити шта им је 30. јула приредила сестра Светог Илије. Један ће је памтити по томе што је остао жив, а други по томе што је живот спасио. Обојица су обавила велики посао тога дана, иако кажу да за Огњену Марију не ваља ни конац у иглу уденути. Опростила им је она на најбољи могући начин, а Миша Додић има све разлоге да је убудуће слави и као крсну славу.
–Нормално сам, као и сваког другог дана, тог јутра дошао на посао. Крајем месеца је обично гужва у мом сектору, због извештаја који се тада предају, али је ситуација била иста као и пред крај било ког другог месеца. Никакве тегобе нисам осећао до 8.15, када сам се колегиницама из канцеларије пожалио да ми није добро и да имам осећај да ћу се онесвестити. Видевши вероватно како изгледам, колегинице Вера и Дијана пожуриле су да ми дају шећер и воду. Попио сам, сећам се, два гутљаја и од тада не знам више ништа. Када сам се освестио, видео сам да је поред мене Сале, да сам мокар и да ме боли у грудима – прича нам Додић.
Даље је све личило на акциони филм у којем је главну улогу имао Додићев колега из суседне канцеларије Саша Стојановић.
–Колегиница Сања је усплахирено улетела у моју канцеларију и по њеном изразу лица видео сам да је у питању нешто озбиљно. Рекла је да Миши није добро и позвала ме да помогнем. Потрчао сам до његове канцеларије и тамо затекао језив призор. Миша је седео на својој столици, без свести и са забаченом главом. Није дисао, није имао пулс и боја му је била лоша. Жута, па зелена. Реаговао сам инстинктивно и одмах почео да га реанимирам и масажом срца покушам да га вратим у живот. Нисам успео из прве, губили смо га. Опипао сам му пулс на врату и руци, али узалуд. Чини ми се да је у том тренутку изгледао још горе. Покушао сам опет и почео да му притискам грудни кош најјаче што сам могао. После, можда, двадесетак пута Миша је удахнуо, а ја коначно одахуно – испричао нам је скромни, а велики Саша.
Ни после двадесет дана, колико је прошло од тада, Саша Стојановић не може да заборави неке сцене и живо их се сећа до најмањег детаља. Поновио их је, каже, најмање трипут и на Одељењу тријаже у градској Болници.
–Много пута сам био у ситуацији да помогнем, али никада до сада нисам видео некога у таквом стању. Чуди ме да сам задржао присебност и да се нисам уплашио, али то је вероватно оно нешто што свако од нас носи у себи, само је питање да ли ће морати то некада и да покаже – каже човек великог и храброг срца.
Саша Стојановић не заборавља да нагласи да је у бици за Мишин живот имао помоћ Јелене Радивојевић, девојке која у компанији обавља стручну праксу, али и Дејана Петровића са потирнице генералне дирекције. Њега већ памти и Миша Додић, јер се у том тренутку вратио међу живе.
–Као да само што сам се пробудио, па не знам ни где сам, ни шта сам. Ништа ме не боли, али сам малаксао. Видим људе око мене, међу њима и Декија са портирнице. До лифта су ме догурали на столици и спустили у приземље. Санитет је већ био испред зграде и ја сам сам могао да уђем у њега – заокружује причу Додић.
Шта се тог 30. јула догодило Миши Додићу на радном месту лекари нису могли да кажу. Резултати свих анализа били су му у границама нормале. Дежурни кардиолог и неуролог потврдили су да су му све функције у реду и Додић је истога дана, шест сати касније, пуштен кући.