Већ два дана покушавам да напишем текст о посети Јами и не иде.
Ствар је у томе што бих желео да избегнем патетику, а да, с друге стране, у довољној мери изразим дивљење које осећам према људима који доле раде.
Онај ко није на 600м испод земље провео радни дан са рударима тешко може то да замисли.
Иначе, познајем добар број рудара од раније и, такође, силазио сам сигурно десетак пута у онај наш кафић на 400м. Значи, ово сада би требало да буде мали корак напред (надоле?) у упознавању рударског посла, ништа посебно.
Али, није тако. Тих неколико хоризоната разлике између кафића и рудних тела у којима се копа је у ствари много, то су два различита света. Тек тамо видиш правог рудара, човека у свом елементу. На месту на коме смо се Анастасиа и ја осећали стегнуто, непријатно, уплашено, рудари су били потпуно своји. Расположени, сваког тренутка спремни на зајебанцију, а истовремено невероватно одговорни према послу који обављају. Кад размислиш, све је то нормално, не може другачије. Њима од те одговорности не зависи само колико ће руде тог дана да ископају, буквално им зависе животи. Не може човек да допусти себи да фушерише, рецимо, анкерисање сводова јер ако се нешто обруши, то може да значи најстрашнију замисливу смрт за бар десетак његових колега.
С друге стране, у мраку, блату и прљавштини у којима проводе читаву смену, није добро остати смркнут и озбиљан. Психички би то, верујем, било убиствено.
И зато, наша стегнутост је после извесног времена нестала и, ако не рачунамо ужасну врућину која вас дочека доле где вентилација још увек није постављена на најбољи начин (били смо скроз до “deadenda”, места до којег се с ископавањима тек стигло), расположење је постало малтене еуфорично. Анастасиа, која је све време брбљала бесмислице на енглеском (она на енглеском, рудари одговарају на српском, нико никога не разуме, а сви се разваљују од смеха) да развеје свој страх, са одушевљењем је почела да фотографише, просто није знала шта ће пре и на крају је истрошила неких двадесетак филмова. Гледајући на њеном сајту портрете које је радила раније, мислим да ће ово што је снимала у јами бити лудачки добро.
Људи, како то изгледа доле… жао ми је, али не умем да опишем, нема шансе да вам то пренесем, сачекаћемо фотографије. Безбројни ходници (како ли се сналазе без путоказа остало ми је нејасно) којима возач звани Жика Змај јурца брзином озбиљном чак и за, рецимо, обичну градску вожњу, блато и уље од машина где год згазиш чизмом или се ухватиш руком, мркли мрак… Кад смо изашли из возила на седамнаестом хоризонту и даље кренули пешице, схватили смо да доле влада прилично густ саобраћај. Сваки час мораш да се прибијаш уз зидове јер пролазе бушилице, вагнери, возе руду на дробљење и ко зна шта све још. Нисам се много распитивао шта је шта, определио сам се за посматрање и покушај да што више тога осетим, а не да сазнам. Да научим нешто могу и касније, са неког сајта на пример, а атмосферу могу само тамо да доживим.
Углавном, доле смо провели неких четири или пет сати, урадили нешто фотографија али животи су нам, како је Анастасиа рекла, постали бескрајно богатији. Она је иначе била и ратни сниматељ, извештавала је из Ирака и Либије, али овако нешто признаје да још није доживела.
При крају смене, рудари су пошли назад, а ми смо свратили у кафић да средимо утиске. У лифту, Анастасиа се спонтано изгрлила са свима (thank you, thank you so much… – ма, добро, бре, добро, шта се толико захваљујеш, лепојко). Тај кафић, на 400 метара дубине, сада ми је изгледао као цивилизација, живота ми. Изашли смо, онако прљави, са лампама на шлемовима из лифта, а тамо је већ била велика група студената и професора Техничког факултета који су нас збуњено гледали. Мислим, одједном се створило петоро рудара (Петар, Сава, Моца, Анастасиа и ја) међу којима и једна жена и причају енглески. Блесаво, јел да?
Попили смо кафу и у пратњи Петра Пожеге изашли коначно на површину.
У комбију смо провели добрих десетак минута у потпуној тишини пре него што је Анастасиа окренула кључ и полако смо се одвезли до града.
Ето, испаде читав текст на крају.

 

(Ових неколико фотографија сам урадио ја, мобилним телефоном. Праве ствари ћу поставити када ми Анастасиа пошаље своје фотке)

Зоран Станковић

Погледајте још...

1 Comment

  1. […] dana pročitah na tviteru Raindoga koji je presabrao utiske iz posete Borskoj Jami pa ih preneo na kolektiv. Budući da sam kao mlad proveo 7 kalendarskih godina baš tamo duboko dole, osećam da sam […]

Оставите коментар