“Задовољство је доћи негде где људи имају планове и будућност”
Све оно што сам видео и чуо у и о Бору, уз планове и инвестиције за Рудник, личи на планове у Немачкој или некој другој високоразвијеној земљи, то једноставно није прича коју ја слушам у Србији. – Требало би донети некакву уредбу или закон да се сви градови доведу у ред јер Србија стварно тужно изгледа. Та одговорност према минимуму естетике је нужно неопходна и Бор је то направио. – Бор је једна врста лепог инцидента и град коме би требало да се ода посебна пажња као путоказу за друге градове. Јер, он је пример како може да се у свом месту нешто сагради без чекања да то нешто падне с неба
БОР. – Новим комадом “Кумови”, који су Борани (15. новембра) имали прилику да виде у два извођења, драмски доктор нације Душан Ковачевић је по ко зна који пут поставио дијагнозу земљи где се друштвена слика илуструје полицијским и сиренама за хитну помоћ, где се очај и безнађе оглашавају завијањем, где људи, иако већ огуглали на свакидашњу јадиковку због губитка посла и беспарице, од муке почињу и да лају. У земљи у којој се бејзбол палице одлично продају, а бејзбол тима нигде нема, где преводилац са псећег језика решава полицијске случајеве, Ковачевић је још једном успео да горчину ублажи шалом. Опором, додуше. “Кумове” је, као и остале драмске текстове, писао са жељом да нас насмеје јер је живот, како каже, сам по себи често горак. Писао је, вели, са задатком да га не мрачи и не загорчава додатно. Да се човек, када изађе из позоришта, упркос свему осећа добро.
–Оно што је сада највећи проблем у нашем народу, то је недостатак вере у будућност – сматра један од најзначајнијих дрмаских писаца у нас. – Када бисте данас анкетирали људе и питали их шта мисле да ће се десити за две-три године, нико не би знао да вам каже шта очекује јер му се, практично, ништа не нуди осим обећања која нису реална. Сви знамо, почевши од тог несрећног динара у односу на евро, да то није тачно. То ће нас коштати јако пуно, те игре и лажно одржавање свега само да свет не би рекао да имамо велику инфлацију. Е, то се онда враћа на један други начин, води у несигурност и ви, онда, улазите у продавницу, почевши од свакодневног живота који вас сваки дан кошта све више и више и, када вас неко пита шта мислите да ће у Србији бити за пет година, што је релативно кратак период, али озбиљан за планирање, ви не можете да одговорите јер не знате ни шта ће вам се догађати тог дана. Онда сте у великом проблему – тврди Ковачевић.
Бор је апсолутно испред Зајечара
Причајући о култури само као једном сегменту свеукупног препорода и планирању будућности у коју вера у Србији, како каже, мора да се обнови, Ковачевић се у разговору са генералним директором РТБ-а Благојем Спасковским и његовим сарадницима дотакао “драматичних” промена у добром правцу које је запазио у Бору.
–У Бору сам видео нешто што је просто невероватно. Он је данас други град, булевари су уређени, окречен је, многа места су сређена. Као да сте ушли у некакав град који је само по имену “бор”, а више не личи на њега. То је велика и изузетно значајна ствар и, када ово кажем, не причам само о Бору, већ о целој Србији. Требало би донети некакву уредбу или закон да се сви градови доведу у ред јер Србија стварно тужно изгледа. Та одговорност према минимуму естетике је нужно неопходна и Бор је то направио. Када смо долазили и улазили у Бор, глумци који дуго нису били овде, чак и Милица Михајловић која је пре пар година снимала у Бору, седели су и питали се да ли је то тај исти град. То је на визуелном плану страшно важно за генерације које одрастају, да одрастају у нечему што је лепо. Зато нема никаквог оправдања да се каже да нема могућности да један град одвоји за фарбу и креч, за те потребе које стварају други лик места. То је Бор успео!
Све оно што сам видео и чуо у и о Бору, уз планове и инвестиције за Рудник, то личи на планове у Немачкој или некој другој високоразвијеној земљи, то једноставно није прича коју ја слушам у Србији. С те стране, стварно је задовољство доћи негде где људи имају планове и имају будућност. На жалост, били смо на фестивалу у Зајечару и тамо су причали само о проблемима. Некада је Зајечар био центар региона и имао све оно што припада том првом месту у крају, сада је Бор апсолутно испред! Мислим да се то и у историји Србије стално понавља, да имате једног човека који о свему брине, да не кажем ко је он, вероватно знате, ал’ је изузетно битно да неко преузме сву одговорност и подели је са људима који знају свој посао. Говорим из малог угла бављења нашим послом, јер и у позоришту свако од нас има свој задатак. Међутим, позориште је мала лепа играчка у односу на један велики центар какав је Бор, град који би требало да буде центар целог региона.
“Леп инцидент”
Прича о децентрализацији културе је зато изузетно важна, сматра Душан Ковачевић, јер су и некада средине имале јаке културне центре, постојали су домови културе, у њима културно-уметничка друштва.
Душан Ковачевић познат је и по томе што много воли животиње, па због тога није било дилеме да ли ће, када је већ у Бору, желети да прошета овдашњим зоо-вртом, чијем је отварању пре годину дана и сам присуствовао. Иако је време било прохладно, он је у пратњи домаћина полако и са великом пажњом разгледао све животиње. – Врт је сјајан, изгледа као да је деценијама овде. Некако, као да се припитомио у граду и мислим да је један од лепших украса Бора.Пре зоолошког врта, Ковачевић је са Спасковским и његовим сарадницима посетио и видиковац.
Али, онда позориште не би могло да ради, са тим парама једноставно не би могло да функционише. Покушавамо све време да нађемо неку врсту компромиса, да видимо која је то сума која је доступна грађанима, првенствено младим људима, а да, опет, позориште од тих пара може да инвестира у нову представу и да живи. Ту сад долази Бор и планови о дугорочној сарадњи са “Звездара театром”, о којима сам говорио са генералним директором РТБ-а Благојем Спасковским. Да ово београдско позориште трајније долази у Бор, да направимо заједнички пројекат и да Борани једном месечно погледају неку представу са њиховог репертоара, која би, примера ради, играла два дана. То су приче које су започете и надам се да ће бити успешне.
Иако позориште, које је настало много пре компјутера, представља у ствари први виртуелни свет (јер глумци улазе у други лик и живе његов живот током представе), Ковачевић каже да не воли виртуелну стварност и такву комуникацију, па зато нема мобилни телефон и никада није сео поред рачунара. Можда због тога, када га питају чиме би се у животу бавио да није писац, одговара да би могао свашта да буде, само не глумац. – Није ту реч о некој треми. На демонстрацијама сам говорио и пред пола милиона људи, али сам говорио оно што мислим. Глумци говоре туђе текстове, а то не бих могао. Додаје да компјутери и Интернет кваре људе, одузимају им драгоцено време, али и здравље. Па, погледајте само колики је проценат деце са кривом кичмом!
Борани су, подсетимо, након дуже паузе, у мају ове године најпре гледали представу “Генерална проба самоубиства”, по тексту и у режији Душана Ковачевића. Петнаестог новембра су на сцени борског позоришта били његови “Кумови” и то, због великог интересовања, у два термина. Бравурозном глумом (за коју је на “Данима Зорана Радмиловића” добио најпре “Зоранов брк” а потом и награду за најбољег глумца) Предраг Мики Манојловић освојио је Боране, који су френетичним аплаузом поздравили и остатак глумачке екипе “Звездара театра”: Даницу Максимовић, Бранимира Брстину, Милицу Михајловић и Радослава Миленковића.
