„РТБ није сељачка задруга и није свеједно коме ће припасти“
Од Владе Србије очекујем да тендер за РТБ не распише само ради реда и куповине времена. Мора се претходно постићи договор, па тек онда ићи на расписивање тендера. Јер, није РТБ шопинг мол или сељачка радна задруга, па је свеједно да ли се прода овоме или ономе. РТБ је нешто о чему се после мора водити рачуна – сматра професор др Љубодраг Савић са Економског факултета у Београду. – Није оптимиста да ће се „прича“ са Кинезима завршити за неколико месеци, тврди да преговори неће ићи лако јер је то народ који не ради ништа „преко колена“, већ наступа мудро, размишља дугорочно и као стари трговац настојаће да од Србије извуче што више. – РТБ је огромна инвестиција у коју сигурно неће ући нико ко не размишља бар неколико деценија унапред, а Кинези не доносе одлуке на кратак рок
БОР. – Истичући да и поред чињенице што је левичар по опредељењу и што су му, када год је у Тимочкој Крајини и у Бору, на памети Хајдук Вељкове речи „Главу дајем, Крајину не дајем“, професор др Љубодраг Савић са Економског факултета у Београду, у ексклузивном разговору за „Колектив“ открива да му последњих 20, 30 година у Србији не дају за право да буде оптимиста. Иако на факултету предаје „економију индустрије“, он каже да је слика индустрије земље суморна и да је последња деценија 20. века, када су „српска кола кренула низбрдо“, у економском смислу заправо идентична првој деценији 19. века.
Из тог периода датирају и проблеми са „Бором“. Његово урушавање почело је са санкцијама, а суштински проблеми настали су после 2000. године. РТБ Бор је у то доба, са још 176 српских предузећа, „гурнут“ у реструктурирање ради касније приватизације, и то га је дотукло. Јер, реструктурирање је једнако лоше као и неуспешна приватизација (а РТБ је у међувремену имао два неуспешна покушаја). Може да буде од користи једино ако не траје предуго, у супротном ће у том периоду, када је заштићено као бели медвед, и најбоље предузеће постати љуштура. То се, практично, десило и са РТБ-ом и држава је добро одлучила када је „подвукла црту“ и одобрила да се компанија путем УППР-а растерети старих дугова, постави на „здраве ноге“ и да се онда за њу пронађе дугорочно решење.
Како бисте Ви решили РТБ?
Постоји више могућих решења: прво је класична приватизација, али то очигледно „не пије воду“, пошто би се, да може, то одавно десило. Пробали смо двапут. Друго решење је мој фаворит и подразумева приватизацију, при чему држава остаје већински власник само мањег броја јавних предузећа. Ту је, због свог значаја, и РТБ Бор. Петнаест одсто би припало грађанима Србије, 15 одсто садашњим и бившим радницима, а преосталих 19% би се понудило на тржишту капитала. То је концепт који делује примамљиво, али није реалан. Трећа опција је стратешко партнерство, уз већинско власништво државе, и продаја на берзи. Овај концепт просто не „држи воду“ у Србији јер је држава још увек корумпирана и неефикасна, а немамо ни јасно дефинисане власничке односе, па странци нерадо долазе. Четврто решење је докапитализација која, опет, подразумева већинско власништво државе где би, рецимо, топионицу коју сте ви већ изградили, урадио странац. Пета опција је професионална управа, без промене власништва, а шеста је да све остане исто. На жалост, од свега овога најреалније је да се за РТБ Бор, који је у таквој ситуацији каквој јесте, покуша ова прва опција. Зато тешка срца кажем да су за „Бор“ најбоље решење Руси или Кинези.
Мислите да прича о заинтересованости „кинеског змаја“ за „неки“ РТБ није бајка?
Наравно да није. Кина је једна велика „светска радионица“ и њима у овом тренутку све треба. Казаћу вам само податак да Кина годишње потроши трећину свих светских сировина. Имају невероватан развој и, ако из тог угла гледамо, РТБ Бор је за њих драгуљ. И због њихових потреба, али и због тога што је Србија, односно Балканско полуострво, „меко ткиво“ Европске уније. Кинези су купили луку Пиреј, а центар за своје инвестиције стационирали у Будимпешти. Румунија, пошто је ушла у ЕУ, њима више није интересантна, али зато Србија јесте. Они могу да узму РТБ, али је питање да ли хоће и када ће. Оно што је сигурно, с њима преговори неће ићи лако. Не раде ништа „преко колена“ и на кратак рок, наступају мудро, размишљају дугорочно и као стари трговци настојаће да од Србије извуку што више. У причи два неједнака партнера све је у кинеским рукама. Нисам оптимиста да ће се то завршити за неколико месеци и не знам да ли ће уопште да се заврши, али знам да би они могли да унапреде технолошки процес у РТБ-у и да ефикасно ставе у функцију потенцијал који компанија има. Наравно, од тога би они имали највише користи, али и радници и градови у којима компанија послује.
Шта бисте препоручили у вези писања тендера за стратешко партнерство? На шта треба обратити пажњу, шта текст обавезно треба да садржи?
Препоручујем, а од Владе Србије то и очекујем, да се тендер за РТБ не распише само ради реда и куповине времена. Мора се претходно постићи договор, па тек онда ићи на расписивање тендера. Јер, није РТБ сељачка радна задруга, па је свеједно да ли се прода овоме или ономе. РТБ је нешто о чему се после мора водити рачуна. Друго, морамо поћи од чињенице у каквом је стању РТБ Бор данас. Преговарачке позиције нису исте и то је лоше за Србију, али је тако. РТБ је изашао из неког социјалистичког времена и, сигуран сам, постоје људи који мисле да могу постављати неке услове. Не могу много, могу понешто. Решење се мора тражити између, а то значи да се заштити интерес Србије јер ово, понављам, није сељачка задруга. Ово је ресурс, предузеће које уз добро управљање може да траје још сто година. Промена власништва се ради једном и једном се лишаваш нечега што је стратешки ресурс. О томе треба водити рачуна и то је адут Србије. Код броја запослених мислим да неће бити никакав проблем, тим пре што је у РТБ-у Бор велики број радника пред пензијом. Више се бојим чињенице да неће бити довољно квалификованих људи који ће моћи да изнесу све амбиције Кинеза. А, мислим да су им амбиције много веће од подизања производње на преко 100 хиљада тона бакра. Мали број адута је на нашој страни и зато све треба паметно испреговарати и договорити пре тендера.
Да ли имате било какву повратну информацију о томе како Кинези газдују смедеревском Железаром, „Хестилом“?
Управо сам добио информацију да су, рецимо, запосленима пред првомајски празник дали бонус од 12.000 динара да покажу да су друштвено-одговорна компанија. За разлику од „Ју-ес-стила“, они имају другачији приступ. Не иду на „прву лопту“ и имају дугорочну стратегију, али нису „тврд“ преговарач. Нисам чуо да су запослени незадовољни примањима, условима рада, да локална средина није задовољна. Могуће је да, једноставно, нису били заинтересовани да то пласирају у јавност, али, с друге стране, ми не знамо много ни о ситуацији у параћинској „Стаклари“. Кинези имају стратегију која није везана за Србију, већ је део шире приче, где они заправо раде исто што и Запад, само то раде мекше и софистицираније. Циљ је исти, само су они разумели где је Запад грешио, а грешио је због своје бахатости. „Фијат“ је у Србији, можда, најбољи пример. Синдикат то мора да има у виду, да не може да буде партнер број један у преговорима, али не може да буде ни на репу догађаја, па „како нам га скроје, нане“. Синдикат мора да има активну улогу, али мора и да се прилагоди ситуацији и схвати да се, приликом разговора о социјалној димензији, ради о „удаји времешне и, још коју годину, добродржеће даме“. Кинези су мудри и хоће да покажу социјалну одговорност, а то је Србији преко потребно.
Сматрате да приватизација није спас за индустрију Србије, РТБ Бор видите као стратешки важно српско предузеће и мислите да облик својине није важан колико начин управљања, а ипак тврдите да борска компанија мора да се приватизује. Зашто?
Зато што је РТБ у таквој ситуацији да држава ту више ништа не може да уради. Предуго је додавала да му држи главу изнад воде. Да би се компанија опоравила, потребно је још много пара уложити у њу. Велики је комбинат у питању. Он се сада, у односу на 2005. годину опоравио, али је питање докле би то трајало. РТБ Бор има неколико предности у односу на смедеревску „Железару“, пре свега нешто што је „срце“ свега, а то је сировина. Има невероватан потенцијал у руди и то су препознале многе стране компаније које истражују околину Бора. РТБ није шопинг мол који ћете монтирати, па ако не ради добро размонтирати и отићи у друго место. РТБ је огромна инвестиција у коју сигурно неће ући нико ко не размишља бар неколико деценија унапред.
