На „крову“ РТБ-а Бор
Изнад нове топионице, изнад града
Из корпе великог жутог крана и „очи у очи“ са борским димњацима, градилишта нове топионице и фабрике сумпорне киселине изгледају монументално, а Бор савршено. – Као да смо се на прсте пропели „газећи“ по челичним конструкцијама нове топионице да погледом „ухватимо“ све лепоте и зеленило града и сву величанственост нове металургије вредне дивљења и поштовања. – Јединствен осећај није пољуљао ни ветар који је њихао корпу
РТБ. – Субота преподне. Сунчано и веома топло. Јулско сунце нам, ипак, није спржило жељу да се у корпи крана провозамо изнад нове топионице и фабрике сумпорне киселине, изнад града. Да из птичје перспективе осмотримо и забележимо шта се на градилиштима дешава. Да, на крају крајева, уживамо у погледу и осећају да смо 54 метра изнад Бора. Адреналин ради, а додатно га појачавају људи задужени за безбедност и заштиту на раду у име РТБ-а Бор и канадског СНЦ Лавалина. Нижу се њихова питања, дају нам инструкције и бивамо подвргнути некој врсти психолошког тестирања. Мора тако, објашњавају Бранислав Живановић и Јован Животић, српски закон налаже и лекарски преглед за рад на висини. Не вреди наша шала и „часна реч“ да горе ништа, осим фотографисања, нећемо радити.
–Да ли се осећате способном да идете на те висине? Да ли сте се бавили неким екстремним спортом? Да ли имате нека искуства у раду на висинама? Колико дуго планирате да останете горе?… Много је пола сата, али добро. Битно је да се осећате лагодно и да, уколико се у било ком тренутку, појави неки проблем, кажете то одмах. Корпа уме да се заљуља због ветра, није свеједно, уме да буде и дима и зато ћете носити и СО2-монитор – озбиљно и крајње професионално говори Животић. Пажљиво слушамо, свесни да адреналин ради, иако смо још увек на земљи.
Следи облачење. Оно што зову минимумом личних заштитних средстава, по субјективном осећају, тешко је све скупа бар пет-шест килограма. Шлем, заштитне наочари, прслук, ципеле, маска, сигурносни појас за цело тело, ужад, СО2-монитор. – Уколико се огласи аларм, дужни сте да одмах ставите маску. Ако на дисплеју видите да је концентрација сумпор-диоксида преко 5 ппм, мораћете одмах да се спустите на земљу. Је л’ то јасно? – последње је упозорење менаџера СНЦ Лавалина за безбедност.
На путу до корпе крана, коју је краниста по налогу већ почео да спушта на земљу, слушамо и причу коју, руку на срце, нисмо морали да чујемо. Не у том тренутку. Али, размишљамо, то је вероватно тај последњи психолошки тест који треба да нас поколеба и наговори да, евентуално, одустанемо од идеје са којом смо на градилиште нове топионице и дошли. – Мој пријатељ је желео то исто, да се провоза у корпи великог крана, да ужива у погледу. Имао сам поверење у њега, планинар је. Био је ужетом осигуран и на пет петара од земље се једноставно паралисао. Дешава се. Говорим му да ћу га спустити ужетом, да не паничи, а он не може ништа да изусти, потпуна блокада му се десила. Тако да, ако у било ком тренутку, ма колико да сте изнад земље, осетите да нисте безбедни, реците то одмах човеку који управља корпом. И да, зафрканције горе нису дозвољене – смирује причу наш пратилац. А више и нема времена за било какву причу. Поред жуте корпе, коју смо, истина, замишљали другачије, чека нас Зоран Барбуловић Кобац. Размишљамо о његовом надимку. Потпуно прикладан за посао којим се бави. Он управља корпом и на „моторола“ вези је са кранистом Радојем Веселиновићем.
– Радио сам и на рушењу старе топионице, тако да сам на градилишту од самог почетка. Управљам корпом највећег крана на градилишту који је власништво Енергопројекта Високоградње. Овај црвени, поред кога сада пролазимо, доста је мањи. Из корпе је бољи преглед ситуације, па сам ту да кранисти кажем када да заустави „дизање“, зашенка мало улево или удесно и превезе радника који монтира право на одредиште. У милиметар на, рецимо, 30 метара високу конструкцију. Само гледајте у кранове, ако се они крећу, на градилиштима се ради. Наравно, постоје ситуације у којима кран не сме да ради. Ако ветар дува брзином већом од седам метара у секунди, ако је велика киша или је, пак, концентрација сумпор-диоксида висока. Тада кранови морају да стоје. Ево, сада смо на највишој тачки, тачно 54 метра изнад земље! Одавде „пуца“ поглед на цео Бор – говори нам Барбуловић.
И заиста, са топионичким димњацима смо „очи у очи“. Погледом „хватамо“ цео град. Као да смо се на прсте пропели „газећи“ по челичним конструкцијама нове топионице. Лево од нас, важна се прави нова фабрика сумпорне киселине. Испод, баш испод, челични врхови конструкције нове топионице као да ће нас сваког тренутка заголицати по табанима. Јединствен осећај који не може да пољуља ни ветар који њише корпу. Неколико фотографија, видео-клипова, па опет уживање у погледу. Ваздух је чист, аларм то прећутно потврђује.
–Рекли сте да ћете се задржати пола сата, време је истекло, морамо доле – каже Зоран Кобац и „моторолом“ обавештава Радоја да је „посао“ завршен и да може да почне да нас спушта. Негде на око 40 метара изнад земље оглашава се аларм. Дисплеј показује два пи-пи-ем-а. Кобац каже да се та, а ни већа концентрација СО2 не осећа на великој висини јер дим пада надоле. Маску нисмо ставили, не смета нам добро познати укус сумпора. Стварно не смета. Али, нећемо ни жалити за њим када монументална грађевина коју смо осмотрили с неба буде завршена. До краја ове године.
