Тридесет пензионера посетило нова металуршка постројења и имало прилику да види како сада изгледају погони у којима су провели добар део свог живота, неко и цео радни век. – Бранислав Живановић: Толико је све различито да је просто бесмислено правити поређење са оним што је било пре. К’о Бог и шеширџија
ТИР. – Врата металуршких погона Србија Зиђин Копер опет су била отворена за некадашње раднике топионице, електролизе, ливнице, енергане и сумпорне. Тридесет пензионера посетило је данас нова металуршка постројења и имало прилику да види како сада изгледају погони у којима су провели добар део свог живота, неко и цео радни век.
– Толико је све различито да је просто бесмислено правити поређење са оним што је било пре. К’о Бог и шеширџија. У ТИР сам дошао пре 23 године и тада су услови рада у топионици били ужасни. Реактор, пламена пећ, труле даске свуда по сумпорној и електролизи, у енергани прашина кад се „лопата“ угаљ. Чак је и транспорт био у катастрофалном стању, а камиони стари, покварени. Сада се све променило, услови рада су драстично побољшани и то се види голим оком. Безбедност, такође. О томе најбоље говоре осмеси на лицима радника, а и мојих колега пензионера који с неверицом гледају шта је све урађено и покушавају да препознају погон у којем су некада радили – рекао је Бранислав Живановић, који је пре годину и по дана отишао у пензију.
У групи радозналих пензионера био је и Љубомир Јовановић. Он је, каже, цео радни век провео у електролизи. Већ 16 година је пензионер и жеља му је била да види роботе. – У електролизи сам радио 41 годину, па сам хтео да видим, док још могу да се крећем, како данас погон изгледа. Презадовољан сам. Чујем и видим да је у ружичњаку посађено 14 хиљада ружа, па нема их толико ни по граду – казао нам је он.
Бранислав Јанковић, који је 37 година радио у Фабрици бакарне жице, а потом у електролизи и златари, рече нам да не може да препозна погоне у које је често долазио као помоћни радник. – Све се променило, а највећа разлика је у чистоћи. Видим много нове опреме, све је аутоматизовано и роботизовано, па верујем да данас нема много физички захтевних послова и да људи више нису оптерећени пошто имају много боље услове за рад. Импресионирао ме је парк ружа, али и пријем, јер су се сви потрудили да нас испоштују и угосте.
Некада заменица руководиоца погона електролитичке рафинације, а данас пензионерка Валентина Миљковић рече нам да је цео радни век провела у ТИР-у. – У пензији сам од 2024, па сам испратила изградњу свих нових постројења. Видела сам нову технологију и била присутна када је пуштана у рад. Прошле су само две године откако не радим, али видим да је много тога додато у међувремену – казала је она.
Разгледање нове металургије завршено је дружењем и послужењем, а пензионери су се кући вратили и са поклонима компаније.
