Пензионери РТБ-а: Драгољуб Николић (Топионица)

Најбоље године поред пламене пећи

Толико се сродио са њима да није могао да се одвоји од три „реквизита“ – лопате, штангле и колица. – Једном приликом када је пуштао бакренац изгорео је леђа, јер није знао да се склони. Тада су га старије колеге научиле шта треба да ради и како да се чува. – Поручује младима да чувају посао, потруде се и буду редовни као у школи

ТИР. – За себе каже да су га као Драгољуба Николића знали само пословођа и они који су му писали шихте. У Топионици он је чувени Марадона, а у родном Влаолу Бице. По занимању металург (завршио други степен стручности за ПК металурга), маја 1982. запослио се у Топионици, а у пензију отишао октобра прошле године. У његовој радној књижици убележен је стаж од календарских 36 година, са бенефицијама (четири месеца), 45. Цео свој радни век провео је на истом месту поред пламене пећи. Шеретски додаје да се толико сродио са њима да није могао ни да се одвоји од три „реквизита“ – лопате, штангле и колица.
– Штангла ти је потребна да пушташ шљаку и бушиш бакренац. Најтеже одељење за рад у Топионици – свуда физикалија. Шта ти је потребно да радиш поред пламене пећи? Одговор је: заштитно одело, маска и да си мало луд. Некадашњи управник Топионице једном је рекао да на пламеној пећи могу да раде само пијани или луди – нормални не! Ознојиш се само кад видиш пећ. Унутра 1.300 степени Целзијусовиух, а поред ње и до 70. Кад се усијају напољу они лимови, а ти пушташ бакренац или шљаку, не знаш шта ћеш. Поготово када пушташ шљаку мора ту да станеш, а када је бакренац, пустиш па побегнеш на промају. Зими је другачије, „срушиш“ неки зид и направиш природну „климу“. Али, ето, издржали смо, били смо и млади, а било је и друштво добро. Старијие колеге су понекад радиле уместо нас, да бисмо могли да одемо на игранку – казује Драгољуб.
Иако ведрог духа и увек спреман за шалу, наш саговорник није могао а да се не уозбиљи када се помену опасности и ризици којих је било свуда око њега. Присећа се ситуација када, на пример, пробије вода на жакету („раније су били водени жакети кад пушташ бакренац и шљаку и када они изгоре пробије вода и само шишти“). – Једном приликом када сам пуштао бакренац изгорео сам леђа. Нисам знао да се склоним, био сам млад. Ставио сам нов жакет, пукла је цев, а ја окренуо леђа. Тада су ме старије колеге научиле шта треба да радим. И ја сам касније саветовао младе како да поступају у таквим ситуацијама, да се пазе, јер има платформи где не смеш да идеш, рупа кроз које можеш да пропаднеш. Морао сам да завршим и за минера (1985. године у Тузли) зато што се минира када се пећ ремонтује, скидају се цигле, праве се резероари за бакренац и шљаку, па поново зида.
Драгољуб сетно констатује да је у Топионицу дошао млад (са 22 године), а из ње отишао стар (са 57) уз опаску да „опет сам ја млад отишао због бенефиција, јер има људи који мора да чекају 65.“ Радио је и на старој и на новој пећи. Осим муке и тешког рада, каже, било је и лепих тренутака и дружења. – У топионици ми је остала младост и најбоље године. Волео сам да дођем на посао. Цео мој живот је, као у оној Екремовој песми, кућа-посао, посао-кућа. Тако и ја. Дошао сам 1982. у Бор, али га не познајем ни трећину. Дођем возо, па право у Топионицу и немам времена да обилазим град. Били смо „везани“ за превоз, аутобус је ишао само до Горњана, а до Влаола још девет километара. Тако сам сваког дана путовао по 35 километара у једном правцу. Када воза нема, вратим се у Топионицу, чекам, дан, два. Срећа те су биле кантине, па смо имали бонове и шта да једемо, а спавали смо на клупама у купатилу. Ако има вашара лети, дођем да радим трећу смену, како бих могао на вашар. Ма, биле су добре плате, добро друштво без кога не можеш ни на послу, ни ван њега. Сам не можеш да радиш, а ни да се проводиш. Скоро сваке недеље испекли бисмо по неко прасе, па право на Борско језеро, Стол или код некога на викендицу. Сада тога нема. На пећи нас је било 15-16 у смени и то на једној, и исто толико на другој. Када сам отишао у пензију, тај број је преполовљен. Некада је по списку било 180 људи само у одељењу пламене пећи, а сада седамдесетак.
Као пензионер, Драгољуб чува две краве, чисто из занимације. Кућа му је ван села, усред ливаде, па ако не покоси зарастао би у траву којом потом храни краве. Живи сам са 24-годишњим сином који му помаже. Жао му је што му син, електричар – техничар, засад не ради нигде. – Порука младима је нека чувају посао, нека се потруде и буду редовни као у школи – ако си редован, добијеш бар двојку. На послу неко се мало боље снађе, неко лошије, али крпи се то.