Пензионери РТБ-а: Душан Златић, КВ машинбравар (РБМ)

Изашло се из кризе, има перспективе

Са 45 година стажа до пензије је стигао у 56-ој години живота и каже да није било лако. – Мало пешачи, вози бицикл, оде до села, био је у бањи, па за прве пензионерске дане каже да су лепи и да протичу мирно и испуњено

МАЈДАНПЕК. – Свој радни век у Руднику бакра Мајданпек Душан Златић (55) започео је 1980. године, само два дана након пунолетства, као машинбравар и стипендиста РБМ-а. Потом је био дробиличар и алатничар, а радећи све време у погону дробљења стигао до 45 година стажа и заслужене пензије.
– Није било лако. У погону где сам радио било је буке, прашине, влаге. Уосталом, зато тај рад подразумева три месеца бенефиције, али неко и то мора. Дуго сам радио и по сменама, путовао на посао из села, али ето, све је прошло, па сада овако могу да причам о свему томе и да се сећам – са мало носталгије говори Душан. Признаје да му недостаје друштво колега, захваљујући којима је сваки посао увек био лакши, постављени задаци извршени на време, а време испуњено искреним дружењима и пријатељством.

–Никада нећу заборавити 2001. годину, када је изгорела трака 35Б, и 2002. која је била преломна за све нас и рудник. Тада су, уз социјални програм, многи радници напустили РБМ, а на површинском копу производња је одржавана са само два “холпака”. Плашили смо се и стечаја и приватизације, а ипак дочекали боље дане – прича Душан задовољан што се сада чека стратешки партнер, али још и више зато што је у последњих осам-девет година све много боље и за запослене. Веће су и редовне плате, рудник је са новом опремом, већом производњом и запошљава младе људе: – Изашло се из кризе и има перспективе. Колико за нас који смо везали свој животни и радни век за Мајданпек и рудник, то је још важније за младе који тек почињу.
Што се тиче пензионерских дана, за сада протичу лепо, мирно, испуњено: – Био сам привржен руднику и срећан сам што сам са 45 година стажа баш у њему дочекао пензију. Са супругом, која је пензионерка “Златаре”, и даље живим у Мајданпеку – испричао нам је Душан: – Сада мало пешачим, возим бицикл, повремено одем у село, у Црнајку, нашло се времена за бању и одмор, тако да немам на шта да се пожалим… Само… Недостаје ми то дружење на које сам навикао у руднику. Срећемо се ми, лепо попричамо, али некада је тога било много више… Могло би и да буде, јер за Душана та трећа животна етапа је тек почела.