Почетак Пензионери Пензионери РТБ-а: Момир Спасојевић (Јама)

Пензионери РТБ-а: Момир Спасојевић (Јама)

4 друго читање
0
0
52

Рударство је будућност и наших унука

 

Момир Спасојевић је требало да буде угоститељ, а читав радни век је провео као рудар и прошао сва радна места од улаза до излаза из борске Јаме. Најгрубљи послови под земљом нису истањили његову угоститељску жицу, већ је до скора са супругом правио торте и колаче по поруџбини, али је, ипак, спреман да и своје унуче усмери да се држи рударства
БОР
. – Момир је по годинама млад пензионер, тек му је 52, али је у пензију отишао са 46 година, 10 месеци и 22 дана. Они који не знају да рудари имају бенефицију од шест месеци за годину дана помислиће да је почео да ради кад су други полазили у први разред, али то је само варка бројева. Момир је рођен у селу Васиљевци, општина Лукавац, тада БиХ, сада Република Српска. Отац му је био рудар у Лукавцу (угаљ) и говорио да не иде у рударе. Али, живот је хтео да после два разреда угоститељске школе у завичају, 1983. дође у Бор и да се са 18 и по запосли у кривељском каменолому. Уз рад је наставио школовање за тзв. трећи степен, овога пута у рударској струци. На бетоњерки у каменолому био је све до 1987. када прелази у Јаму за помоћника копача-палиоца и одмах доспева у рудна тела на деветом и седмом хоризонту.

Ручно бушиш “бе-бе-де-јком” (на компримован ваздух) – па утовараш, опет бушиш – па опет утовараш, онда направиш бараж, па замуљиш, пирит се стегне и ти поново обараш руду са кровине – овако Момир описује своје почетке. – И тако све до 1988. када погибе предрадник Дуле Ранђеловић. Тада ми дадоше месец дана поштеде, рад на површини, пошто сам једини био поред њега и видео то његово страшно страдање. Међутим, горе, у лампари останем две и по године. Деведесете сам прешао у Извозно окно, где су још радили возови. У почетку смо имали пет композиција за транспорт руде, па спадосмо на једну. Имале су по 20 вагона, а завршише са седам. Тих година било је напето, једва смо састављали крај са крајем. Док су Пољаци градили транспортни систем све је дотрајало, јер се у старо више није улагало. А, кад је трака кренула, е онда смо се препородили! То ти је као кад из фиће седнеш у нека бесна кола.
Као ВК копач-палилац, а потом бригадир, Момир је прошао све послове, од копања и точења руде, до превоза и извожења ка борској флотацији. Све је прошао, на сваком радном месту радио и стигао до пензије 20. јануара ове године. – Кад бих поново могао да бирам, опет бих био рудар. Јер, посао те чека свагде. Био сам и у Топионици, на минирању у конвертотима, у пећи, кад год је требало. Ништа боље не пролазе ни ти људи. Код нас има неког ризика због рада под земљом, али за тај ризик имаш бенефицију од шест месеци. Јесте да су металурзи на површини, али и рад са растопљеним металом, у гасовима, њихов је ризик. Увек бих пре изабрао Јаму него Топионицу. Првих месеци свакоме је необично доле под земљом, а ја сам почео млад и ништа ми није сметало, могао сам и до пензије да радим тамо где сам почео. Јер, у животу ти је како је коме суђено, мало се чуваш, мало среће
Момир каже да никад неће заборавити прве године свога рударења јер је било много људи у смени, другарства, шале и смеха. – Никад нисам казао да ми је тешко што идем на посао. Сад је мало другачије, изокренуло се, све је некако напето, а све је мање и људи. Деведесете, кад сам прешао на Извозно окно, у првој смени је издавано 270 лампи, сад ни двадесетак. Седамдесет три су издаване трећој смени, а где су прва и друга?! Сад у трећој дај Боже да се “скрпи” једанесторица и то са онима из одржавања. Велике су то промене. Ипак, Момир Спасојевић верује да ће рударство овде још дуго трајати. Да ли подземно, да ли површинско, али сигирно ће опстати. – Препоручио бих младим људима да се у овој беспослици држе рударства. Ја ћу и свом унучету то говорити. Јер, овде засад другог нема и не може брзо бити. Човек може само нешто додатно да ради да би побољшао своје прилике, као што смо супруга и ја 15 година правили торте и колаче по наруџбини. То је леп посао, али и одговоран, јер ако човек прави весеље са 750 гостију не сме да се обрука ни он, ни ми. Највећа торта коју смо направили је за свадбу у Дубочанима, за наше људе који раде у Швајцарској – била је на девет спратова! Морао сам да направим и постоље које сам са још четири торте из састава те велике превезао “пикапом”. Око постоља је било омотано 12,5 метара свиле и машни. Правили смо и по 300 кила колача за весеља у Сувом Долу, Горњану, Влаолу… Као млад пензионер још се добро осећам, бавим се мало пољопривредом у Луки, одакле ми је жена, идем тамо сваки дан, урадим и штошта приватно, волим грађевину, а људи ме зову и да помажем на весељима.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Пензионери

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Погледајте и

Рушење старе топионице и сумпорне иде по плану

Нови погони „отресају се“ крша У току демонтирање зграде реактора и пламене пећи, што је и…