Пензионери РТБ-а: Веселин Тодоров (Топионица)

Од ваздуха зависи сва производња

Највећи проблем у одељењу компресора је када дође до испада струје, онда мора све да се покрене поново, и то веома брзо. – Посао није опасан, али је веома одговоран. – Од 1991. године све је компјутеризовано и почели да прате рад компресора преко монитора из командне собе
ТИР. – Веселин Тодоров је цео свој радни век провео у Топионици (одељењу компресора) и на једном радном месту – руковалац компресора. Рођен је 1953. године у селу Петрлаш код Димитровграда и са девет месеци обрео се у Бору, где је његов отац радио као пекар. У граду бакра завршио је основну и средњу школу. Августа 1981. године запослио се у Топионици која је обележила његов радни и животни пут. Иако је после добио решење машинисте компресорске станице, радни стаж, од 42 године и десет месеци (са бенефицијама), завршио је као руковалац компресора.
– У оно време било је много више људи – Топионица је имала 1.500 радника, а наше одељење 25, док је сада много мање. Некада смо у смени радили нас петорица-шесторица и „покривали“ смо три радна места. После су укидали поједина радна места, смањивали, тако да је остао само један човек у смени. Није ни лако ни пријатно када си сам. Највећи проблем код нас је када дође до испада струје, онда мора све да покренеш поново и то веома брзо, јер од ваздуха зависи сва производња. Сви те зову телефоном, питају шта је било, када ће да крене, а сам човек не може све то да постигне. Посао руковаоца компресора подразумева контролу и праћење рада компресора. Физички није напорно, јер смо имали екипе за одржавање – машинску, електрослужбу и мерно-регулациону технику. Сви су имали свој део задужења, наше је било само да уочимо квар и пријавимо служби која је за то задужена. Једино смо приликом ремонта ишли на испомоћ. Али, зато је посао одговоран, чак могу рећи да је одговорност огромна. Знате ли шта значи ако неком својом евентуалном грешком препуниш конвертор бакренцем? Тај конвертор је неспособан за рад дуже време – истиче Тодоров.
Наш саговорник нам детаљно објашњава како Топионица користи инструментални ваздух за производни процес (преко 15.000 нормалних метара кубних на час, под притиском од седам бари). Раније су снабдевали цео ТИР и ФОД. Радили су, каже, за стару, сада за нову топионицу. Ништа се није променило што се посла и услова тиче, само су додали неке компресоре. Када је срушена стара топионица и више није било потребе за толиком количином инструменталног ваздуха, избацили су „ћентак“ компресоре и смањили људство. Са новом топионицом указала се потреба за већом количином тог ваздуха, па су их вратили и још су купљени нови.
– Сви су га користили од нас, а сав посао у погону зависи од ваздуха. Све је засновано на пнеуматици, мора да обезбедиш да сви имају ваздух. Ако га нема довољно, затвараш неке које можеш. Основни наш посао је био дување ваздуха у конверторе (због безбедности притисак су са 30 постепено смањивали на 20, 18 бари, али је и то био врло висок притисак). Трећа врста компресора су они за све инструменте у Топионици (за технолошки ваздух од 1,2 бара). То је низак притисак, али ту је важна количина ваздуха. Конвертор, на пример, троши 40. 000 нормалних метара кубних на сат, а један наш компресор треба да даје 60.000. Међутим, због похабаности, давао је до 44.000, тако да је један компресор задовољавао рад једног конвертора. Било је девет компресора у станици. То је био најодговорнији део, јер у време док смо имали интерфоне хитно смо морали да јављамо онима на конверторима да је дошло до испада, како би знали да окрену конвертор и да не дође до повраћаја бакренца у дувнице. После интерфона, користили смо токи-воки и сада мобилне телефоне.
Веселин прича да њихов посао није опасан, али се дешавало да се откине радно коло, па „шрапнели“ бију у плафон. Срећом, повреда није било. – Радно време смо проводили у командној соби, изађеш на два, пет минута, погледаш параметре од којих зависи рад компресора. Од 1991. године почели смо да пратимо њихов рад преко монитора из командне собе, све је било компјутеризовано. Имаш све податке на монитору, изабереш слику коју хоћеш, али смо опет морали да излазимо. Не можеш да видиш када процури уље или пробије вода, било шта да се деси опет мора да се види на лицу места. Код нас нема много дешавања као у другим одељењима. Много смо мирнији у односу на њих, па су баш због тога многи тражили да дођу код нас да раде. Баш досадно, код нас ни шефови нису свраћали.
Веселин своје пензионерске дане проводи у Нишу, и то највише у дружењу са унуком. Тамо су му и син и ћерка, већ одрасли, што каже, своји људи.