Почетак Корпоративна одговорност Са младим јахачима на борском хиподрому

Са младим јахачима на борском хиподрому

4 друго читање
3
0
458
Са младим јахачима на борском хиподрому

У седлу Еугеније и Андромеде

 

Два расна тркачка грла, пристигла летос из ергеле Љубичево као донација Коњичком клубу, напречац су освојила симпатије борских љубитеља коња који свакодневно долазе да их хране, тимаре и уче да јашу
БОР.
– Борски коњички клуб постоји тек два месеца а окупио је стотинак младих који воле коње и јахање. Док они мало старији, између 14 и 20 година већ добро јашу, млађи још уче уз њихову и помоћ особља Зоо-врта у чијем су власништву две прелепе кобиле Еугенија и Андромеда. Ти старији помажу и око неге ових доскора тркачких грла. – Ове две кобиле смо летос добили из Пожарвца, из ергеле Љубичево, као донацију, и са њима пет пута недељно, и пре и поподне, одржавамо часове јахања – каже Климе Биткоски, директор Зоо-врта. – На општу радост сви имају прилику да узму узде у руке. Коњи су, иначе, под сталним надзором доктора ветерине, а о њима брину и наши радници уједно помажући младим јахачима да успоставе први контакт са животињама, да се попну у седло и направе први круг у коралу.

Како смо чули од Биткоског, чланови Коњичког клуба не плаћају никакву чланарину, осим по 330 динара годишњег личног осигурања за случај повреда. Опрему за јахање купио је Зоолошки врт, а купиће још две-три џокејске униформе. – Био бих задовољан ако за месец дана из наше школе јахања изађе бар десетак галопера, а надам се да ће на пролеће бар њих педесетак појурити хиподромом. Међу онима које смо недавног поподнева затекли око корала, Марјан Додић је већ показивао завидну кандидатуру, а срели смо и групу средњошколки.
Пошто су прилично вешто, чак и касом, направиле неколико кругова у седлу својих љубимица, прилазимо рођеним сестрама Ањи и Лени Кочовски. Оне су гимназијалке, прва чеврти а друга трећи разред, и на питање откуд и откад љубав према коњима, Ања весело одговара: – Одавно! Од малена! Најпре сам волела псе, па онда коње и баш ме обрадовала вест да можемо овде у Бору да јашемо. Одмах смо се уписале у Коњички клуб и ту смо и кад је по распореду наша група (има их четири), и кад није. Моја љубимица је Ева, а сестрина Ада. Много волимо јахање, јер нас потпуно опушта, сви проблеми тада “побегну” од нас.
Ањин и Ленин отац, који будно прати њихово напредовање, у шали додаје да ће им за први галоп купити оно одело за мотоциклисте са свим заштитама, за сваки случај. – Напишите, рече г-дин Горан Кочовски, да су родитељи веома захвални што њихова деца имају прилику да овде уче јахање. Јер, то је јако скупо у другим коњичким клубовима. Само један сат јахања није испод две и по хиљаде динара. Кошта и чланство, иако та деца тимаре коње, сређују штале… Ово је јединствена прилика у Србији да се неко бесплатно обучава да јаше.
Заједно са сестрама Кочовски јахање учи и и њихова нераздвојна другарица Катарина Стојков: – Ми смо као сестре, дружимо се већ десет година, каже Каћа, која је који минут пре имала проблеме са несташном Андромедом, али се све добро завршило. Прилази нам и Кристина Михајловић, ученица трећег разреда Машинске школе, која је баш сигурна у седлу и коју ни пад, због којег је паузирала две недеље, није обесхрабрио. Коње је заволела још као мала, код деде на селу у околини Куршумлије, али тада их је само гледала и хранила: – Кад сам летос чула да се отвара хиподром и Коњички клуб одмах сам дошла овде. Уопште се нисам плашила, одмах сам пришла, шетала коње, хранила их и то траје скоро већ два месеца. Објашњење како тече школа јахања Кристина је завршила речима: – Пре свега мора да се научи држање узде. Јер ко то не савлада неће моћи да „управља“ коњем.
Обавеза Дејана Вељковића, запосленог у Зоо-врту, његовог друга Драгана и још једног Дејана, јесте да брину о миљеницама ове деце. Ујутру, пре седам, Вељковић дође да нахрани и напоји коње, отимари их, пусти да се истрче и тако загрејани дочекају јахаче. Онда их оседла и почиње час. – Ко је јахао раније одмах иде у седло – каже Дејан. – Ко није, прво шета коње, тимари их док се не привикне. А, махом долазе деца која никад нису “уживо” видела коња, а камоли га додирнула или јахала. За њих је доживљај и да су само поред ових моћних животиња.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Корпоративна одговорност

3 Коментари

  1. Stevica

    25. октобра 2012. у 10:17

    Sve je to lepo,ali dali je moguce da u klubu,opstini koja im je izdala dozvolu za rad ,roditelji te dece,niko nezna da je KACIGA OBAVEZNA kada se jashe konj.Kupite to sto pre,pre nego sto se neko povredi.Deco,ne penjite se na konje pre nego vam daju kompletnu zastitnu opremu,da bi ste bili sigurni i da bi ste ponovo mogli da uzivate u sportu koji volite.A vi matori,uozbiljite se pre nego sto se pred decom pravite vazni.

    Одговор

  2. Ana Knezevic

    26. фебруара 2016. у 09:31

  3. Ana Knezevic

    26. фебруара 2016. у 09:32

    Dobar dan, ja imam konjicki klub i Boru, da li ste zainteresovani da nesto pisete onama?

    pozdrav

    Одговор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Погледајте и

„Зиђин“ постао већински власник и „Невсуна“

За више од 1,66 милијарди канадских долара кинеска компанија преузела је (28. децембра) 89…