Слободан Савић: ЕРЦ је увек имао добру екипу
РБМ. – У групи од само осам радника Рудника бакра Мајданпек који су између два Дана рудара радни статус заменили пензионерским Слободан Савић, запослен у Стручним службама, тачније, ЕРЦ-у, нашао се нешто раније него што је требало. Здравствене тегобе и операција срца – разлози су због којих је у пензију, али инвалидску, морао после 38 година стажа.
– У РБМ-у сам од 1978. године. Све време радио сам у некадашњем рачунском центру, у Аутоматској обради података (АОП), а затим ЕРЦ-у, као оператер. Након тога био сам вођа смене, систем-администратор. Међу првима нашао сам се у тиму за праћење и унос података, обрачун ЛД-а, што се годинама слало у Бор. Као вођа смене у ЕРЦ-у, углавном сам помагао програмерима при уносу података. Својевремено сам ишао на обуку чак и у Телевизију Загреб јер су, осим нас, само они и “Прахово” имали рачунар “ИБМ Е29” – прича Слободан који је из Вишеграда у Мајданпек стигао 1968. године. Тада је његов отац добио посао у руднику који је тек почео да ради. У граду на Пеку наставио је основну школу, завршио гимназију, бавио се спортом, па га и данас већина суграђана зна као Бобека, једну од легенди мајданпечког фудбала.
– Не баш легенда, нисам то био, често сам се повређивао – скроман је као и увек Савић и разговор наставља о службовању у РБМ-у. – У ЕРЦ-у је увек била добра екипа, дружили смо се на послу и мимо њега. Ако је неком требало нешто, увек смо били спремни да прискочимо, али када се радило, радило се. У време хиперинфлације, радили смо 24 сата, јер је морало тако. Требало је да радници приме плату, а када је то у питању, сви су посебно осетљиви на грешке, па није смело да их буде. У противном, могли смо очекивати да нас питају “ко је тај Херц који је погрешио”, како смо се интерно шалили.
Бобек, како га сви још увек зову, о својим колегама има само речи хвале. – Дружили смо се одувек и остали прави пријатељи, велики другари, скоро породица. Када ми се, пре одласка у пензију, здравље погоршало, док сам био у болници на операцији, после супруге и синова, били су ми највећа подршка, распитивали се, бодрили, нудили помоћ. Речи хвале су, међутим, обостране. Запослени у ЕРЦ-у кажу да је управо он био колега за пример, неко од кога су многи учили, на кога су сви могли да се ослоне.