Стара Фабрика сумпорне киселине добила још једну шансу

Уместо хаварисане дуваљке за гас монтирана позајмљена дуваљка из шабачке „Зорке“. – Вредност спасеног катализатора више стотина хиљада евра. – Просечна дневна производња 350 тона монохидрата

ФАБРИКА СУМПОРНЕ КИСЕЛИНЕ. – После хаварије дуваљке за гас, када је пукао ротор на кућишту приликом покушаја њеног балансирања (14. новембра), стара Фабрика сумпорне киселине поново је стартовала 19. децембра. Оно што се дешавало за тих месец и нешто дана сплет је бројних срећних околности, али, првенствено, знања и искуства овдашњих људи, пре свих, управника Зорана Алексова који већ 30 година ради у овом металуршком погону. На почетку разговора искрено је признао да је током тог периода више пута размишљао о томе шта чинити и како технолошки безбедно зауставити фабрику у случају да остане без иједне дуваљке за гас, што се и десило након последње хаварије. Подсетимо да је својевремено Сумпорна имала три дуваљке за две фабрике. Када је демонтирана фабрика „контактна 1“, остала је „двојка“ са две дуваљке. Пре две године хаварисана је дуваљка која је онда радила, а потом је у новембру и ова друга доживела исту судбину. Поставило се неизбежно питање шта даље.
Први пут су се нашли у таквој ситуацији зато што су увек имали резервну дуваљку. Да су се определили за куповину нове која, можда, кошта милион евра предстојало би вишемесечно чекање због времена израде и испоруке. С обзиром на то да је ова произведена 70-их година минулог века („контактна 2“ је стартовала 1971.), такве више нема и једино је могла да се наручи нека сличног габарита и капацитета. Тог дана када се десила хаварија, Зорана су звале бројне колеге из целе Србије, међу њима и дугогодишњи пословни сарадник и пријатељ из шабачке „Зорке“. На његово питање како да му помогне, Зоран је одговорио: „Да ми даш дуваљке, јер теби фабрика не ради“. Сав срећан отишао је у Шабац. Са њим су пошли и људи из Топионице који су демонтирали дуваљку и једна од њих је већ сутрадан била превезена у Бор.
– Размишљао сам – једна је у реду, али би било добро да се узме и друга с обзиром на то да њима не треба, а нама можда зафали неки део за ову што је код нас. После неколико дана отишли смо и по другу. Проблем је био како уклопити њихову дуваљку на наше постоље, јер је мањег капацитета од наше. Настојали смо да спојимо оно што имамо – наш мотор (њихов ради на 6 КВ, а наш на 5,25 КВ, али је много већи) и остале делове са њиховом дуваљком и тако добијемо капацитет и неопходне услове који нама одговарају. И, успели смо у томе – темељ је прилагођен шабачкој дуваљци, као и гасоводи. У комплетном оспособљавању дуваљке (прегледу, санацији, уклапању и пуштању у рад) учествовали су радници Сумпорне, инж. Драгомир Драгић, АТБ ФОД-а и стручњаци Машинског факултета у Нишу, чак се укључио и њен произвођач немачки „Сименс“. Почев од 19. децембра дуваљка добро ради. Она јесте капацитативно мања од наше, али, ипак, се искористи одређена количина сумпор-диоксида из Топионице и „иде“ у киселину, а не на град – наглашава Алексов.
Дуваљка је била само један од проблема за који се после хаварије тражило решење. Други је био катализатор – један од најважнијих елемената у фабрици, јер се у њему сумпор-диоксид претвара у супор-триоксид и, практично, ту настаје почетак производње сумпорне киселине. Фабрика не може да се заустави на безбедан и технолошки начин без дуваљке (продувавањем ваздухом треба да се избаци сав СО2 и СО3 из катализатора). Док је трајало балансирање претходне дуваљке фабрика је већ стајала два-три дана, па је катализатор био доста охлађен и реално је постојала могућност кондензације и деградације катализатора (када се фабрика зауставља катализатор мора да буде у врућем стању, јер се на високим температурама лакше избацују ови гасови) и могао је да се оштети. Чак и са дуваљком, овај процес је веома проблематичан. Катализатор охлађен, дуваљке нема – поставило се питање како спасити катализатор од деградације. Онда је до изражаја дошло Зораново вишедеценијско искуство.
– Дошао сам на идеју да то пробамо компримованим ваздухом из Топионице који служи за потребе инструмената и технологије. Одлучио сам – тај ваздух ћемо грејати нашим грејачем, убацивати у контактни реактор и њиме почети да продувавамо катализатор. Тако је започет процес његовог спасавања. У Сумпорној има једна дуваљка за ваздух, мањег је капацитета и служи за друге потребе, али пошто не ради већ неколико година, још истог дана сам захтевао да је оспособимо. Радници наше Службе машинског одржавања за два дана су успели у томе. Након заустављања фабрике катализатор смо послали на анализу у београдски ИХТМ (Институт хемије и технологије). У њиховом извештају пише да је, премда делимично оштећен по појединим слојевима, катализатор у употребљивом стању, активан и може да се користи. Тако смо успешно завршили и тај други задатак на досад јединствен начин у историји Фабрике. Наиме, у контактном реактору (у четири слоја) има 140.000 литара катализатора. Уколико знамо да је његова цена на тржишту од три до пет евра по литру, долазимо до вредности од више стотина хиљада евра. Важно је да смо успели да пронађемо дуваљку, која засад добро ради, спасили смо катализатор, а „контактној 2“ удахнули други живот и продужили век. Тако је добила још једну шансу да ради док се не пусти нова фабрика сумпорне киселине – закључује управник овог погона.
Потврда да је катализатор успешно продуван је производња која, у просеку, износи 350 тона монохидрата дневно, што је мање од пројектоване (450 тона), али је то делимично и због мањег капацитета дуваљке позајмљене из Шапца. За осам дана децембра продуковано је 2.557 тона, а за исто толико дана у јануару 2.796 тона.