Војислав Петровић дошао је у Рудник бакра Бор из Горњана 1985. године и запослио се у погону Истражних радова, али је после пет година, односно 1990. прешао у Јаму. “Нисам прешао само ја – каже. Војислав Петровић: Сваки дан је био нова причаПрешло нас је пуно, јер се те године, наводно, појавио вишак радне снаге у Истрагама. Ту сам радио као помоћник бушача и добар део тих година истраживали смо баш у Јами тако да сам већ био спреман за рад под земљом.
Почео сам у рудном телу “МН” – сећа се Војислав. Војислав Петровић: Сваки дан је био нова причаКад је оно затворено, прешли смо у “А6”, па кад је и оно откопано, у “Тилва Рош”. После незгоде са муљем 2007. то рудно тело је затворено, а кад су створени безбедни услови, поново отворено и данас се тамо ради. Последње рударске године провео сам доле, на 17. хоризонту, у рудним телима Т-серије.
Петровић је у пензију отишао фебруара ове године, а из рударског живота не може да издвоји баш нешто посебно јер, како рече, сваки дан у рударству је био нови доживљај, нова прича. Било је разних ситуација, али су се, углавном, завршавале без већих проблема.
Војислав Петровић: Сваки дан је био нова причаУслови рада у борској Јами су све бољи. Можда баш не можемо да пратимо најсавременије светске руднике, али је све више модерних машина које много и брзо раде. Откопавање рудног тела “Т”, а онда и “Т1”, па “Т2” показује да можемо брзо да овладамо новим методама. Доле под земљом односи између нас који смо на истом послу добри су. Шале радо прихватамо, не љутимо се један на другога. Кад бих могао поново да почнем, опет бих у рударе. Не могу баш да Вам опишем зашто, али то стално настојање како да нешто добро и безбедно урадимо, те опасности које вребају из таме и задовољство кад нађемо решење, обавимо посао и изађемо на светлост дана, увек су ме привлачили.
Војислав Петровић: Сваки дан је био нова причаРударски посао, по Петровићу, изазован је на сваком кораку и неизвестан. Зато му је био више занимљив него тежак. – Био сам ВК копач, палилац мина – каже – али се радећи ми не држимо баш тих формулација из решења. Обављамо разне послове, а свако од нас зна скоро све. Ево, ја сам радио на старим миниматицима, на утоварачу, на анкерисању, на транспорту руде, на минирању, ма скоро на свим пословима које подразумева копање руде у Јами.

По Петровићевој оцени, момци који повремено стижу у Јаму да попуне места пензионисаних камарата, изванредни су. – Брзо уче и за кратко време већ знају да раде са најмодернијим бушаћим колима, да рукују утоварачем, да пале мине… Човек који никад није био у Јами можда има страх од ње, од те дубине коју лифт прође за само три-четири минута. Али, кад се спусти доле, кад све то види и врати се жив и здрав, онда разбије тај страх и не треба му много за одлуку да тамо потражи свој хлеб. Ипак, начин на који се он зарађује није баш лак ни безопасан, и то је поштено зарађен хлеб! У борској Јами има још доста руде и, са те стране, не брине ме њена будућност. “Борска река” је огромно лежиште (500 милиона тона), али у њено откопавање треба и доста да се улаже. По пензионисању Војислав – Војица Петровић вратио се свом имању у подножју Великог крша, с ове стране, иза Церова, правцем пруге према Мајданпеку. Има два трактора и осталу машинерију која иде уз њих, бави се пољопривредом и у томе – свачим по мало. Чува краве, овце, свиње, сеје по који хектар жита и кукуруза. У пензију је отишао са 42 године и шест месеци (бенефицираног стража). Старији син кренуо је његовим стопама, већ неколико година ради у Јами и Војислав је веома захвалан управи рудника што га је примила. Млађи син је, каже, више волео да се бави сточарством, да остане на селу, али се брзо тога заситио, отишао у Аустрију и сада је тамо. Петровићу већ недостаје старо друштво са којим је провео толике године у Јами јер су, каже, били много добри другари и често их се сети док ових летњих дана коси своје ливаде подно Великог крша.

Погледајте још...

Оставите коментар