Жене РТБ-а: Виолета Слијепчевић (Топионица)

 Све је лакше са добрим колегама

Када дуго нетремице гледаш у бројеве, често дође до пада концентрације, сустигне те психички умор, монотонија, и нешто може да промакне. – каже Виолета, најстаријији по стажу оператер у оперативно-командној соби нове топионице. – Овде је много сложеније, јер има више параметара који се прате. И, одговорност је већа, пошто није у питању само „чист“ мониторинг, већ смо укључени у вођење процеса и одређивање параметара

ТОПИОНИЦА. – Када смо тог јутра ушли у светлу оперативно-командну собу нове топионице коцкице (смене) су се сложиле да затекнемо „чисто“ женску посаду. Погледи три пара лепих, али проницљивих женских очију били су приковани за шест великих монитора на којима су пажљиво пратили, за нас лаике наизглед неразумљиве, бројке, шеме, графиконе… На нашу молбу да започнемо разговор, Виолета Слијепчевић, техничар за добијање метала, одвојила је поглед од екрана, устала и своје место препустила колегиници Катарини Стратиј. Иако судећи по њеном младоликом изгледу Виолети нико не би дао 46 година, она је овде најстарији оператер по стажу са близу 20 година радног стажа (рачунајући бенефиције). Каже да први пут у животу ради са више жена него раније када је била једина у смени.
Виолета је рођена 1972. године у Бору, где је завршила Рударско-металуршку школу. Она има двоструки разлог за прославу Осмог марта, јер се тог дана 2001. године запослила у Топионици. Почела је на пословима оператера електрофилтера у командној соби популарно названој „Стари Хјустон“. – У то време када сам дошла још увек су били стари писачи на којима смо пратили параметре (пржења и отпрашивања), док се комуникација одвијала преко интерфона. Посао је веома одговоран – када дуго нетремице гледаш у бројеве, често дође до пада концентрације, сустигне те психички умор, монотонија, и може се десити да нешто промакне. Трећа смена је посебно напорна, поготово за жену са децом и додатним, пратећим обавезама. У „Старом Хјустону“ пред крај су инсталирали Сименсов систем за праћење, односно прешли смо на мониторе, што нам је омогућило да се упознамо са корисничким интерфејсом и представљало увод за лакши рад у новој топионици.
Уследила је и обука – подељени су им материјали из којих су учили, обављена су тестирања, а Виолета се, како је сама рекла, нашла у групи срећника који су отишли на обуку у Финску. Све колеге прешле су у „Нови Хјустон“ и релативно брзо су се уклопиле, јер им је много помогло претходно искуство из „Старог Хјустона“. Сада их је укупно 19 оператера (по два у смени за флеч-пећ и остале агрегате, док је трећи за котлове), а ту су и колеге из техничке припреме који евидентирају податке.
– Овде је много сложеније, јер се прати више параметара. И, одговорност је већа, пошто није у питању само „чист“ мониторинг, већ смо укључени у вођење процеса и одређивање параметара. Имамо програм који се зове „Процес Адвајзер“ (процесни саветник) у коме радимо калкулације и израчунвање. То је супериоран, моћан, одличан програм који омогућава да се добијају бакренци траженог квалитета. Не само да је наша међусобна сарадња добра, већ и са колегама из Фабрике сумпорне киселине – нагласила је Виолета.
И наша саговорница није могла а да не спомене традиционалну солидарност и другарство топионичара. Њене речи да су јој колеге и колегинице супер, поткрепила је и скоро невероватном причом да је прошле године, када се тешко разболела, одлазила на хемиотерапију и долазила да ради, јер јој је „било лакше да болест савлада и победи заједно са колегама на послу него на боловању“. Несебичну помоћ и подршку пружа јој и супруг, посебно раније када су синови Здравко и Звонко били мали. Сада су они већ „момци“ од десет и 15 година, па је и њој лакше да се избори са сменама и обавезама које је чекају код куће. Уз све то, Виолета нађе времена и да се дружи са својом великом љубави, а то је књига.