Почетак Пензионери Звонимир Љикић, рудар од седамнаесте

Звонимир Љикић, рудар од седамнаесте

5 друго читање
0
0
230

РББ.  –  Двадесетог маја ове године Звонимир Љикић се као “млад” пензионер вратио њивама и ливадама у Несторовом потоку после 36 календарских (или 43 бенефицираних) година рада под земљом. Звонимир Љикић, рудар од седамнаестеУ овом засеоку на тромеђи Злот – Шарбановац ¬- Сумраковац родио се првог фебруара 1963. године, основну школу завршио у Злоту и годину-две касније, пошто отац нигде није радио, са 17 лета, прихватио се рударске коре хлеба у оближњем рудокопу угља Боговина. Три године „на лопати“ и са јамском грађом на леђима биле су довољне да спозна сву тежину позива који му је запао, па је 1980. потражио боље услове и зараду у Јами борског рудника бакра.
Звонимир Љикић, рудар од седамнаестеУ Јами сам почео на утоварним машинама које данас можете да видите у парк-музеју низ борски Зелени булевар. Почео сам као помоћник копача, након пет-шест година постао копач, да би тек после 25 година стигао до ВК. Тако је било. Стари мајстори и надзорници су одређивали када можеш да напредујеш. Најпре сам радио у рудном телу „Крпе“, на 9. хоризонту, где је било најтеже јер се радило ручно, али је било здравије – без прашине и гасова од дизел-машина. Потом сам сишао у РТ „Брезоник“, да бих каријеру завршио још дубље, на 17. хоризонту. Најпре у рудном телу „Т“, потом у “Т1” и “Т2”. Пред крај, пошто сам био најстарији, рекоше ми: “Хајде, Деда, тако су ме звали, мало да возиш камион са рудом.”
Звонимир Љикић, рудар од седамнаестеЉикић је године у борској јами провео без повреда. Да је здравља, каже, још толико година колико је радио, па после нек буде шта буде. На тако тешком и опасном послу стотинама метара под земљом другарство посебно „сија“ и није чудо што га Љикић издваја као нешто што је заувек понео у души. – Дружећи се и шалећи олакшавали смо си тешке послове, помагали једни другима. Једина озбиљнија невоља која ме је задесила био је продор муља 2007. године, када је један наш камарат изгубио живот. Тада сам био на 17. хоризонту, а муљ је пробио на 13. Јавили су нам и одмах смо кренули горе да тражимо колеге које је понела река блата низ јамске ходнике. Неке смо брзо извукли, али смо до једног могли да стигнемо тек другог дана када је већ било касно.
Звонимир Љикић, рудар од седамнаестеЉикићевим стопама кренуо је, пре четири године, и његов старији син. Није га убеђивао. “Питао ме је како је у Јами и ја сам му све описао. Кад се указала прилика запослио се и већ ради на утоварачу, камионима… Повремено се распитам код колега какав је радник и кажу ми да је добар, већ је пословођа ”. Љикић има и једноставан метод за процену да ли ће неко, ко дође млад у Јаму, постати рудар. “Ако издржи месец-два, остаће. Ако стално пази да се не испрља, тешко”. Тако је, каже, било и раније и сада. Он је, пре свега, за то да млади заврше школе, да не буду рудари, али они који то не могу, нека најпре рашчисте са собом да ли желе да раде такав посао. А, кад се већ одлуче за њега, нека га раде поштено.
Први савет младима који се лате овог тешког занимања јесте да, пре свега, главу чувају. Тако штите и друге у јами где опасност најчешће долази одозго. – Падале су стене и поред мене – каже Љикић – али сам увек пазио где стајем, шта и како радим. Учествовао сам и у откопавању богатог рудног тела „Т“ на нов начин, уз осигурање кровине анкерима, мрежама и прсканим бетоном. Подземна дворана висока четрдесетак метара настала откопавањем још увек стоји и сведочи да је подухват потпуно безбедно изведен. Раније су у Јами незгоде биле чешће, али већ десетак је другачије јер се и другачије ради.
Последње године су, по Љикићу, показале и да Јама има будућност само ако се у њу улаже. То најбоље илуструје поменуто рудно тело „Т“, у које је уложено, али се и вишеструко исплатило. А, у Јами има још доста добре руде, па би било добро и за људе и за државу да се она извуче.

Као пензионер Љикић се полако враћа сеоском животу. Има, каже, две кравице и све остало што има једно сеоско домаћинство. Томе се посвећује, а и мало више одмара. – Пре нисам имао кад да одморим. Таман ручам, ја морам да кренем у другу. А сад, ручам, мало прилегнем, одморим душу. Али, имам и више “шефова” – две унуке и унука. Волео бих да сви они добро уче и да “раде у фотељи”, што сам својевремено говорио и синовима. Али, свако има свој пут.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Пензионери

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Погледајте и

„Зиђин“ постао већински власник и „Невсуна“

За више од 1,66 милијарди канадских долара кинеска компанија преузела је (28. децембра) 89…