Уметнички пројекат: „Ми ❤ бакар и бакар ❤ нас”
Бакар се „враћа кући“
Истраживање поставља питање како да кренемо даље од уског делокруга данашњих технологија и система развоја. Кроз филм и звук, ово је прича о циркулацији бакра кроз друштво, али у једном новом смеру – из електричних уређаја “назад” до земље – каже Мирко Николић, аутор слојевитог пројекта који је од 19. до 24. децембра представљен у Београду. – Услед бизарног развоја технологија – додаје Николић – данас се не рударе само земље, и ми смо предмет рударења – копања података. Корпоративни интернет-гиганти претварају нас у ресурсе налик камењу, спремном за вађење, ливење у датабазе, продају рекламним компанијама итд. У доба информационог и екстрактивног капитализма, наши животи веома наликују минералним животима…
БОР – БЕОГРАД. – Од 19. до 24. јануара у београдском Културном центру „Град“ – изложбом, перформансом и симпозијумом о односу визуелних уметности и савремених филозофских праваца – представљен је мултимедијални уметничко-истраживачки пројекат Мирка Николића „Ми ❤ бакар и бакар ❤ нас: минерализација”. Реализован је уз подршку Министарства за културу и информисање републике Србије као део петогодишњег ЕУ културног пројекта “Frontiers in Retreat” (учествује седам земаља) који ће бити завршен великом изложбом у Хелсинкију и Београду. Различите фазе пројекта одвијају се на локацијама у Финској и Великој Британији, а у Србији у сарадњи са Рударско-топионичарским басеном Бор, овдашњим Техничким Факултетом и нишким центром за рециклажу обојених метала Југо-импеx ЕЕР и “ћерком компанијом” Е-рециклажа. Пројекат је и сегмент Николићевог истраживања из области “Уметност и медији” у оквиру његових докторских студија на Вестминстер универзитету у Лондону.
–Кроз филм и звук, ово је прича о циркулацији бакра кроз друштво, али у једном новом смеру – из електричних уређаја “назад” до земље. Пратимо трансформације овог метала од рециклажне фабрике, преко лабораторије борског Техничког факултета, топионице Рударско-топионичарског басена, све до Старог копа у Бору. После дужег путовања из руде до чистог бакра и његовог “живота” у електричним уређајима, у овом перформансу бакар се “враћа кући”, прво у камен, па затим у коп из кога је кренуо на своје путешествије изнад земље. Али, ни овде није крај приче, већ сада Земља преузима главну реч и поново почиње да “ради” са молекулима бакра. Можда ће се у некој далекој будућности кроз интеракцију подземних елемената и сила формирати неки нови минерал и можда ће нека будућа цивилизација поново да га ископа. Минерализација симболички покушава да укључи Земљу у економско-технолошке процесе отварањем или продужењем циклуса производње и рециклаже, тј. успорењем наших можда пребрзих или прекратких токова.
Млади докторант подсећа да на тлу источне Србије већ око 85 милиона година станује бакар и уз њега, мада много краће, и људи. Још пре око седам миленијума овде су ницали и развијали се неки од најстаријих рудника Европе. У разним периодима током бронзаног и гвозденог доба, затим антике и средњег века, у овим пределима напорно су радиле генерације рудара. Модерни борски рудник је активан већ 113 година, а на видику су и нова лежишта. – Геолошки процеси се по дефиницији одвијају кроз времена далеко ван људског домашаја, али у овом периоду историје човек је можда главни геолошки чинилац на планети. “Ми ❤ бакар и бакар ❤ нас” поставља питање како да кренемо даље од уског делокруга данашњих технологија и система развоја – каже Николић.
–У овом тренутку – додаје наш саговорник – светске геолошке институције расправљају да ли треба прихватити предлог да смо ушли у нову геолошку еру под именом антропоцен. По овом предлогу, највећи утицај на Земљину структуру сада врши човек, “антхропос”. Без обзира на исход ове научне дебате, идеја антропоцена може да се схвати као позив да људска врста почне да делује на истински геолошком временском распону, узимајући у обзир динамике и начине бивствовања других елемената. Поред вађења и металургије, можемо ли са минералима да скујемо и неке друге легуре, везе усмерене ка заједничкој дубокој будућности? Да сусретнемо Земљину кору на пола пута, у том смеру готово још да нисмо ни крочили…
