Дуго чекана снежна белина

 

БОР. – Захваљујући новој топионици и фабрици сумпорне киселине јутрос смо могли да фотографишемо оно што нисмо могли деценијама. Индустријски Бор, доскора једна од најцрњих еколошких тачака у овом делу Европе, освануо је под белим покривачем без трунке чађи. Била је то бајковита слика чекана деценијама и потврда величине недавно окончаног еколошко-економског подухавата!

Сви борски димњаци су ту, нова постројења раде пуном паром, али је захављујући најмодернијој технологији, моћним филтерима и затвореном процесу, на само неколико стотина метара од погона – код робне куће, на пијаци, у градском парку, код Максија… – снег задржао природну белину. Бели се као на Столу, Великом кршу, Дубашници или Црном врху, где су Борани минулих деценија једино могли да га виде онаквог какав је долепршао из облака.
Све док га буде, неће им бити потребни ни сајтови ни дијаграми да се увере колико је чисто у граду. Биће довољно само да погледају пред ноге, поред себе. А, сви који имају бар две-три деценије жвота у граду бакра знају како је некад било. Само једна ноћ била је довољна да снежни покривач нестане под тонама чађи и тако остане до пролећа. Ледене гомиле топиле су се тек на априлском сунцу а прљави потоци јурили ка давно мртвој Борској реци одлажући њено оживљавање. Борани су ведро дочекали јутрошњу снежну слику свога града јер су је дуго прижељкивали. На путу до пијаце сретосмо једног деку са унуком на санкама. Из оближњих зграда упутили су се на узвишење усред градског парка да се поиграју на првом снегу. Најпре разменише грудве, па седоше на санке, а убрзо им се „придружи“ и Снешко Белић. За разлику од некадашњих, који су по правилу били „црнпурасти“, овом Белићу црни дугмићи су лепо одударали од беле бунде.