IN Memoriam – Мирослав Радуловић (1946-2017.)

1 Comment

1. Zadnji put smo se sreli u subotu i malo popricali, kao i mnogo puta pre toga. Vise puta cuo sam Misu kako kaze nekom „papagaju“, koji citira vesti iz Dnevnika i iz politickih emisija „kao svoje misljenje“, da je on vise knjiga napisao, nego sto ih je taj procitao. U Misinim „Borskim novinama“ objavio sam preko sto clanaka, u periodu 1995-2005. Krajem 1994. g. bio sam preds. Sindikata Topionice. Sastavio sam opsiran godisnji Izvestaj o radu Sindikata, koji su radnici Topionice pozdravili na zborovima. Izvestaj nije odgovarao tadasnjem dir. TIR-a pok. dr Savovicu i drugim direktorima i on mi je pripretio zatvorom. Pod njihovim uticajem, nisu me podrzali ostali clanovi Podruznice iz TIR-a i Topionice i podneo sam ostavku. „Kolektiv“ je objavio clanak, u kome su naveli da sam smenjen. Imao sam pravo na zakonski demanti, ali tadasnji urednik „Kolektiva“ nije hteo da ga objavi. Cuo sam za „Borske novine“ i obratio Misi, koga dotle nisam znao, a on je objavio demanti.
   Već u trećem članku postavio sam 80-ak pitanja generalnom direktoru RTB-a, a pok. prof. dr Zoran Petković (bivsi Boranin) je na moju molbu poslao iz Beograda svoj članak o uvoznim fosfatima za potrebe fabrika veštačkih djubriva. Istog jutra policija je zaplenila sve „Borske novine“ iz trafika i privela urednika Mišu Radulovića na informativni razgovor. Nisu smeli javno da navedu naša dva članka, već su naveli karikature Tudjmana, Djukanovica, Izetbegovica i Milosevica, koje je Miša preuzeo iz crnogorskog časopisa, što je imao pravo po Zakonu o štampi. Nastala su dugotrajna i mukotrpna sudjenja, a na kraju su njegovu suprugu, vlasnicu „Borskih novina“ osudili uslovno.
   Marta 1997. godine, kao rukovodilac reaktora u Topionici, poslao sam neke uzorke u Laboratoriju, da se ispitaju na sve elemente u Periodnom sistemu. Analiza uvoznog koncentrata zavrsavala se na 92,818%, „posteljice“ reaktora na 75,101%, a ostatak su krili. Pošto je kroz Topionicu prolazilo oko 100.000 tona raznih uvoznih koncentrata godišnje, u pitanju su bile hiljade tona veoma otrovnih, kancerogenih, a najverovatnije i radioaktivnih elemenata i jedinjenja. Uzgred, zemlja isporučioc placa zemlji primaocu (ili nekome drugome, „u tom krvavom lancu“) 2.000 $/kg radioaktivnog otpada, da ga izveze iz te zemlje. Znači, dovoljno je da se ubaci kilogram samlevenog radioaktivnog otpada u svaku tonu uvoznog koncentrata, da se pokriju svi troškovi za njegovu kupovinu i uslužnu preradu, a bakar ostaje džabe. Poslao sam zavedeni dopis sa tabelama, a dr Savovic me je, po kazni, prebacio u Tehnicku pripremu. Misa je na naslovnoj strani objavio svoj clanak pod naslovom: „Odvedite decu iz Bora“.
   U nekoliko clanaka u toku jeseni 1998. Misa i ja “brknuli smo u oko” pojedinim nasim sugradjanima (i to namerno, a ne slucajno). Aktivirali su staru presudu od tri meseca zatvora njegovoj supruzi, kao prvu opomenu nama. Misa i ja smo pripremili kratak dopis i poslali ga svim medjima u Srbiji. Zamolili smo predsednika Vrhovnog suda Srbije da nju oslobode, a da nas dvojicu posalju u zatvor. Nju su oslobodili, tog sudiju smenili, a nas nisu zatvorili. Ja sam u sledecem clanku „Nepodnosljiva lakoca ubijanja“ ponovo citirao cuvenu recenicu iz filma „Kum“: „Ako nekom clanu nase porodice padne cigla na glavu, zgazi ga kamion,…, znacu da ste za to vi krivi.“
   Poslao sam malo duzi komentar, sa namerom da i ostali ljudi shvate koliko zivaca i zdravlja je moj prijatelj Misa izgubio u toku objavljivanja „Borskih novina“. Usput, i „pravo navlacenje konopca“, da obezbedi novac za stampanje „Borskih novina“ i knjiga, pogotovo ove zadnje. Neka mu je laka zemlja i vecna slava. Zasluzio je to.
   Boza Bogdanovic, Bor

   Пријавите се да бисте одговорили