Почетак Актуелно Пензионери РТБ-а: Ивица Милићевић (Јама)

Пензионери РТБ-а: Ивица Милићевић (Јама)

2 друго читање
0
0
2,191

Рудар који слика свеце

Као човеку који је од малена волео да слика, сусрет са плавичастим ковелином и жућкастим пиритом у јамској тмини под светлом рударске лампе био је најузбудљивији део једног тешког и опасног посла. Он је рађао и незаборавно другарство које му остаје као најдража успомена са 13. хоризонта борске Јаме, где је провео највећи део свог радног стажа
РББ
. – Још као основац много је волео да црта и слика, али како његови родитељи нису баш могли да му приуште школовање у том правцу, разложно су усмерили свог Ивицу Милићевића ка оном тежем, али по њима извеснијем – рударском хлебу. Јесте да он има “много кора”, али пресудну улогу да се на то одлучи имале су приче његовог стрица Владе Чанковића, једног од предрадника из “старе гарде“ Јаме. Младог Милићевића голицале су стричева казивања о Јами, хоризонтима, силажењу у непознато и није се двоумио када су га, само годину дана по запослењу, позвали да из Борске флотације пређе на Јаму. – Најпре сам био помоћник бушача како, углавном, и започињу сви рудари – каже Ивица. – Обучавао ме чувени деда Лека, тада један од најстаријих предрадника, али и саветовао ме да будем поштен, да не изостајем са посла и да никако не пијем (ако пијем) кад силазим у Јаму.
Наш саговорник тада је имао 19 година и свој први силазак на 13. хоризонт, где ће провести највећи део свог рударског стажа, овако описује: – Само чекање пред улазак у лифт са мноштвом рудара под пуном опремом било ми је узбудљиво. Онда се радило на много хоризоната и било је много рудара. Лифт није могао одједном да спусти целу смену. То прво спуштање у мрачну дубину није ми баш пријало, а онда је уследио и сусрет са дугим, влажним и мрачним ходницима, локомотивом и вагонетима, са машинама којима се радило у рудном телу „Ф“. Покојни Додић ми је био предрадник, а веома сам захвалан Славку, Филипу из Савинца и покојном Пуштри што су ме научили да радим на „миниматику“ и „универзал“- машини за бушење, да возим утоварач, мали камион и све остало што један рудар мора да зна.
Иако је рударски посао тежак – додаје наш саговорник – он има своје лепоте. Мени је био најлепши сусрет са рудом, са тим подземним благом, са плавичастим ковелином или жућкастим пиритом који одмах асоцира на злато, са „сталактитима“ од плавог камена које је вода капљући створила. Мада постоје правила и поступци који претходе сваком почетку радова у смени, онај ко се одлучи да буде рудар мора да буде сталожан, да чува и себе и друге, да пази да се нешто не сруши на њега. Предрадник најпре провери радилиште и ако се примети да је стена „солила“, “окуцавају” се критична места, скидају тзв. ласови (комади склони паду од детонација и вибрација). Ипак, рударство данас није тешко као некада јер је готово све механизовано.
Присећајући се лепих услова које су некада имали, библиотеке, кантине, рехабилитације на Борском језеру… Милићевић посебно истиче незаборавно другарсртво. – Рад на стотине метара под земљом, где се сваког трена некоме нешто може догодити, рађао је јака пријатељства – каже он препоручујући их и младим рударима. – Било је прлика кад је цела смена одлазила да помогне некоме од нас на плочи за кућу, у берби кукуруза… Лепа су била и првомајска, дружења за Дан рудара – који честитам свим запосленим у РТБ-у – али она одмах после посла најлепша су. Једне године, нас неколико другара смо по изласку из смене након које је следио тродневни одмор, колима директно отишли за Сплит на утакмицу Хајдук-Звезда!
Са повредом ноге Милићевић је зарадио и тромб који му је у два наврата правио проблеме, те је скоро годину дана провео у болници, а потом као инвалид добио лакше радно место. Једно време је био задужен за лампару и купатило на новом (извозном) окну, а потом портир у дирекцији Рудника бакра Бор. Иако никада није прекидао са сликањем, одлазак у пензију показао се као добра прилика да се врати љубави из младости. Мада су на његовим радовима присутни и други мотиви, специјализовао се за иконе светаца и то необичном техником: слика их уљаним бојама на дрвету, али не четкицом, већ – чачкалицом! Има времена и да се дружи са унуком који је у трећем основне, па и да се опусти у риболову на Дунаву или Борском језеру.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Актуелно

Оставите одговор

Погледајте и

„Зиђин“ постао већински власник и „Невсуна“

За више од 1,66 милијарди канадских долара кинеска компанија преузела је (28. децембра) 89…