Све може да се научи!
Возио је сва тешка возила које је током његовог радног века поседовао РБМ. – Моћне грдосије га нису уплашиле, али наглашава да у послу возача тешких возила нема опуштања
МАЈДАНПЕК. – Живота Вунтуришевић је у заслужену пензију са скоро 47 година стажа кренуо 1. марта ове године из “белаза”, великог дампера најновије генерације у Руднику бакра Мајданпек. Комплетан радни стаж стекао је на површинском копу РБМ-а, возећи тешка возила.
У РБМ-у је почео 6. априла 1981. године, након завршетка средње саобраћајне школе. – Како сам био стипендиста, на запослење сам чекао само колико је требало да донесем лекарско уверење. Јер, на посао се тада није чекало. Та, из ове перспективе далека времена, добро памтим, јер су то за рудник биле добре године, а и за мене лично, будући да сам 1985. године био проглашен за најбољег младог радника, возача, у руднику и општини.
О Животи је, тим поводом, писао и “Колектив”. Иако је такво признање било нешто чему је стремила већина у то доба запослених, јер импоновало је бити најбољи у својој генерацији, Живота није заборавио да су га у првим годинама вишестраначја, поједине колеге задиркивале. Као да је грех било бити најбољи. А можда и зато што је после низа година прорадила љубомора.
–Рад у руднику почео сам возећи месец дана “еуклид”, онда “тереx”, “хоулпак”, па велики “еуклид”… Ма, возио сам сва тешка возила која је Рудник поседовао. Свака нова генерација возила била је боља од претходне, будући да су их произвођачи стално унапређивали, а сама промена возила и уходавање није било тешко. Јер, све може да се научи, само када се хоће! Те моћне грдосије га нису уплашиле, али ни оставиле равнодушним: – Онај, ко се много плаши, не вози. А, на другој страни, само лудак уопште не брине. Страх тера да чуваш и себе и возило. То је посао у којем није дозвољено опуштање.
Своју судбину је везао за Рудник бакра Мајданпек. – 
Рударство је такво, има успоне и падове, личне и оне које је фирма бележила. Ја, прво, никада нисам помишљао да бих могао да радим у руднику, а када сам ушао, на памет ми није падало да тражим други посао, да узмем отпремнину. Добро сам запамтио савет старих, јамских рудара, да никада сам не треба да даш отказ, већ да сачекаш… Постојала је око тога нека прича, која се препричавала, памтила и поштовала. Тако сам урадио и нисам погрешио.
На питање како протичу пензионерски дани, Живота каже да се прилагођава новонасталој ситуацији, одвикава од посла и још не успева да преспава уобичајено време буђења за рад у првој смени. Али, не брине. Каже, савладаће то. Радни век је за њега завршена животна епизода, а он се не враћа назад. До сада је мало радио по кући, сређивао стан, мало летовао, као на продуженом годишњем одмору: – Надам се лепим пензионерским данима, здравље ме добро служи. Знате, планирам да доживим стоту. И можда неки дан преко – кроз смех каже Живота. Поздравили смо га рударским “Срећно!”
