Почетак Актуелно Представљамо жене РТБ-а Бор: Драгана Микић, борска флотација

Представљамо жене РТБ-а Бор: Драгана Микић, борска флотација

4 друго читање
0
0
730

Радимо и младе учимо

 

Посао флотера не може да се научи за дан-два и зато, колико се боримо да из јамске руде и старе шљаке извучемо више бакра, толико настојимо да младе уведемо у тајне овог посла. -Не волим столицу, телефон, папире и тражила сам да се вратим у погон где после 20 година рада могу да “покријем” свако радно место – каже Драгана Микић, сменски инжењер у борској флотацији, једно ведро лице у суморној хали
Представљамо жене РТБ-а Бор: Драгана Микић, борска флотацијаБОРСКА ФЛОТАЦИЈА
. – Када је првог марта 1995. године крочила у Борску флотацију као један од најбољих студената своје генерације са борског Техничког факултета, Драгана Микић, дипломирани инжењер неорганске технологије, није била сигурна да ће у том суморном здању остати две деценије. Још мање је веровала да ће мирне душе пропустити неколико прилика да се из прљавог погона смести у неку канцеларију. Ни полугодишњи “излет” у комерцијалу (1999/2000.) није је отргао из најстаријег басенског погона у коме је била руководилац производње, па технички, а сада сменски инжењер. А, у влажној полумрачној хали из 1957. године, којој су НАТО-бомбе избиле последња стакла а ветрови отворили безброј рупа на крову – исто је као и напољу. Дува, прокишњава, леди се и пуни маглом. – Радим по сменама – каже Драгана. – Ове зиме трећа смена је најтежа јер смо готово под ведрим небом. Срушена су два зида, нема крова. Кад веје снег, машине су затрпане до пола, смрзавају реагенси… Али, надамо се да ћемо наредну зиму дочекати у новом, модерном погону.
Представљамо жене РТБ-а Бор: Драгана Микић, борска флотацијаДобро обучена, са шалом око врата и црвеним шлемом на глави – али ведра, насмејана и орна за разговор – Драгана нас, у потрази за мало тишине, вешто проводи уским степеницама и натрулим платформама до командног пулта. И, док се четири млина громогласно труде да из јамске руде и старе шљаке “избију” последње честице бакра, недалеко, у старој хали гради се нова. Челична конструкција која ће носити нови, вертикални млин за уситњавање шљаке из нове топионице већ је спремна, стићи ће и нове машине, пумпе, компјутери. У таквој мешавини старог и новог, блатњавог и свеже офарбаног, здравог и процурелог, Драганина седмочлана смена бије битку за сваку тону бакра и не очекује да јој буде лакше јер: “Мало нас је – каже она. – Ево, сад су у погону четири радника, пословођа, колегиница на пулту и ја као сменски инжењер”. Притом додаје:
Представљамо жене РТБ-а Бор: Драгана Микић, борска флотацијаНе волим канцеларију, не волим рад који је везан за столицу, за телефон, за папир. Више волим производњу и, после породиљског одсуства 2000. године, изразила сам жељу да се вратим у погон. Једно време била сам руководилац производње, па “технички” и на свим тим пословима максимално сам давала себе. Са колегама сам изградила супер однос, а и они су пажљиви према нама поготово у приликама какав је Осми март. У послу се нисам поставила као неко ко је надређен, ко је шеф, већ као колегиница и не либим се да седнем за овај пулт или да одем и измерим густину пулпе, пх-вредност итд. Нас је овде мало и не може инжењер да буде само инжењер. Мора да прође погоном, да помогне и младима и старима. Јер, овде имамо људе који су пред пензијом и младе који имају само две-три године стажа. А, посао флотера не учи се за дан-два. Искусном раднику довољно је само да погледа машину и да зна да ли фали пенушач, креч или ваздух. Представљамо жене РТБ-а Бор: Драгана Микић, борска флотацијаИ зато, колико настојимо да из руде и шљаке извучемо више бакра, толико се трудимо да младе научимо тајнама овога позива. А, овде се за смену преради 1.000 тона руде и до 650 тона шљаке.
Наша саговорница подсећа да су раније у флотацију долазили средњошколци и студенти на праксу. Лично их је водила кроз погон и упознавала са процесом, али већ годинама их је све мање. Верује да су се разочарали у те струке зато што се ретко ко од њих запошљавао. Па ни у саму флотацију десетак година нико није приман да би тек пре две године стигло дванаесторо младих људи од којих је један десет година чекао “на заводу”. Драгана Микић има два сина. Старији, Марко, је у четвртом гимназије, а млађи, Страхиња, у осмом основне. Марко је изразио жељу да упише електротехнику, смер програмирање, али постоји могућност да под мајчиним утицајем промени одлуку и упише рударство. Страхиња још има времена да се одлучи шта ће учити и чиме ће се бавити.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Актуелно

Оставите одговор

Погледајте и

„Зиђин“ постао већински власник и „Невсуна“

За више од 1,66 милијарди канадских долара кинеска компанија преузела је (28. децембра) 89…