Доказале да нису слабији пол 

Некада их је било и преко 50 у „директној“ производњи (у свакој смени најмање по три), а сада је, од укупно 82 запослена у ФСК, „књига спала на 12 слова“, односно 12 жена. – М. Радосављевић: Наш главни задатак је одржавање инструмената и да се квар отклони у што краћем року, како би производња текла несметано. – Г. Раденковић: Камо среће да приме још младих, да им пренесемо знање које имамо, али пре свега, наше искуство док не одемо у пензију

Представљамо жене РТБ-а Бор: раднице Фабрике сумпорне киселинеФАБРИКА СУМПОРНЕ КИСЕЛИНЕ. – На први поглед делује контрадикторно чињеница да у Фабрици сумпорне киселине која, судећи по условима рада слови за тежи и агресивнији погон, међу запосленима има много припадница „лепшег/слабијег“ пола. Када су 1982. године изграђене фабрика Контактна три и Пржионица пирита, са новопримљеним радницима дошло је и много жена. У то време било их је и преко 50 у „директној“ производњи (у свакој смени најмање по три). Отада је већина њих завршила радни век од 35 година (са три месеца бенефицираног радног стажа) и отишла у пензију. Остала је да ради само једна фабрика („контактна два“), па је, од укупно 82 запослена у ФСК, „књига спала на 12 слова“, односно 12 жена (три технолога, три у групи за мерно-регулационе уређаје, по једна у службама машинског, електроодржавања, у техничкој евиденцији и три у тзв. администрацији).

Два од три женска технолога – Радицу Елек, руковаоца система Контактне два, и Драгану Николић, радник на прању гаса – секција један, затекли смо у командној соби, док је њихова колегиница Слађана Вукашиновић претходне ноћи уписала трећу смену. Радица (рођена 1962. године у Метришу), по занимању металуршки техничар, 1984. запослила се најпре у Ливници бакра и бакарних легура, а 2009. је прешла у ФСК, где је превалила пут од погонског техничара, преко радника на прању гаса до руковаоца фабриком. Објашњава нам да је њен задатак да прати све технолошке параметре, једном речју да одржава фабрику у исправном стању, јер је „суштина да се што више гаса, сходно капацитету фабрике, претвори у киселину, како би га било мање над градом и околином“. Додаје да је тог јутра, као уосталом и сваку смену, почела примопредајом од колеге из претходне, обишла погон, пописала шта је требало.
На контролној табли пратим процес производње – на једном монитору стање у Топионици, на другом у Сумпорној. Реч је о потпуно заокруженом систему почев од секције један – прања гаса, преко секције три – сушења, контактног котла, дуваљке, до апсорпционог торња где се киселина шаље на складиштење. Без обзира на то да ли је зима или лето, повремено мора да се изађе напоље због параметара које тамо пописујемо. Погон је ризичан и понекад се догоди да пробије киселина, оклизнеш се, паднеш. Дешавале су се повреде, али не тако често и не тако тешке. Мора да се води рачуна и носе заштитна средства. Посао је веома одговоран, осам сати нема опуштања. Ни у једном моменту не могу да одем, чак ни када фабрика стоји. Али, временом се навикнеш – каже Радица која је, иначе, мајка двоје одрасле деце – сина студента Музичке академије у Косовској Митровици и ћерке студента Машинског факултета у Београду, па јој ни рад по сменама не пада тешко.
Радичиним похвалама на рачун њихових колега, „који су веома уљудни, коректни и пажљиви“, придржује се и Драгана, рођена 1970. године у Бору. Након завршене Електромашинске школе, прво „ухлебљење“ (1999.) нашла је у ФОД-у. Ту је радила као секретар руководиоца погона до 2010., када је остала без посла. После четири године дошла је у ФСК, где је најпре била техничар у погону. – Морала сам да учим, још увек се трудим, али ми много помажу старије колеге. Међутим, временом сам се привикла и, надам се, уклопила. И њена деца (син и ћерка, такође, студенти), при крају су школовања, тако да се ни она не жали на сменски рад.
Тројку из групе за мерно-регулационе уређаје (Мирјану Радосављевић, Гордану Раденковић и Јевросинку Миладиновић), са алатом у рукама, „пресрели“ смо на путу до контактног котла где је требало да интервенишу, јер је пријављен квар инструмента за мерење паре (прва етажа није „показивала“ притисак). Ове три жене имају много тога заједничког – скоро да су вршњакиње (Мирјана је рођена 1961., Гордана 1962., а Јевросинка 1964.,) али су им исти година (1983.) и место запослења (фабрика „контактна три“). Кажу „да су младост оставиле у Сумпорној, сада дочекују старост и, надају се, ускоро и пензију, јер имају бенефициран радни стаж (два месеца за годину)“. Раде, углавном, у првој смени, али долазе увек када је потребно. Наш главни задатак је одржавање инструмената и да се квар отклони у што краћем року, како би производња текла несметано. Посао нам је веома опасан и захтеван – радимо на великој висини (и до 25 метара), окружени гасовима, испарењима, дешавало се да инсталације попуцају, а људе испрска киселина. Поједини инструменти су толико неприступачни, па смо тражили да нам направе скелу. Постоји страх од висине, код једне се јавио одмах на почетку, па прешао у навику и нестао, код друге касније. Али, посао мора да се заврши – наглашава Мирјана.
За себе тврде да су једина група жена у неком басенском погону које се баве овим послом. Сећају се времена када су почеле да раде и када их је било 13 извршилаца, заједно са техничарима. Тачно је да је било више посла, јер су радиле три фабрике. Али, онда су, како рекоше, биле мало заштићеније. Одлазиле су у погон са колегама, али нису ишле на нека критична места. Како се смањивао број радника, пре три године, остале су саме и сви послови пали су на њихова „нејака“ плећа. – Силом прилика саме смо морале да радимо све што је било неопходно. То је потрајало око годину дана. Сада у групи имамо подмладак – двојицу младића. Камо среће да приме још младих, да им пренесемо знање које имамо, али пре свега, наше искуство док не одемо у пензију – казује Гордана.
Има периода када немамо посла и то је за фабрику боље. Када ми треба да интервенишемо поједини делови погона мора да стану, јер другачије не можемо да приђемо. Зато се током ремонта потрудимо да то урадимо како треба, заменимо све што не ваља, избаждаримо, како бисмо касније примењивали превентиву. И даље одржавамо стару фабрику, али већ месец дана, заједно са људима из канадског „СНЦ Лавалина“, обилазимо и нову фабрику сумпорне киселине. Док су калабрисали инструменте, цела група је ишла са њима, јер треба да се укључимо у њен рад. А, тада ће бити и рада по сменама. Међутим, под старе дане навићи ћемо се и на то – уз осмех поручује Јевросинка.

Погледајте још...

Оставите коментар