Представљамо жене РТБ-а Бор: Симка Ибрахимовић, кривељски коп

Поглед кроз Симкино прозорче 

Све време док комади руде пристигли на прво уситњавање, уз тресак и прашину, клизе у чељусти дробилице, Симка Ибрахимовић стоји крај затвореног прозорчета командног пулта са прстом на дугмету спремна да све то моментално заустави уколико се појави превелик комад који прети да заглави или оштети дробилицу
КОП „КРИВЕЉ“. – Симка Ибрахимовић, пултиста на примарном дробљењу површинског копа „Велики Кривељ“, и њене четири колегинице које (по сменама) примају руду са копа на прво уситњавање, међу првима знају и колико су рудари тога дана били вредни. Сваки дампер са рудом који стигне до примарне дробилице најпре „уђе“ у њихово блокче, у рубрику багера који их товари. Запишу број камиона и време кад је стигао, а онда се, на њихов знак, преко 200 тона бакроносних стена саспе у грло моћне дробилице која је „скрцка“ на комаде не веће од 17 сантиметара. Све време док комади, уз тресак и прашину, клизе у чељусти дробилице, Симка стоји крај затвореног прозорчета са прстом на прекидачу. Спремна је да све то тренутно заустави уколико се појави нешто сумњиво или превелик комад који прети да заглави дробилицу.
–Овде сам већ десет година – каже Симка. – Посао ми је да пратим истовар камиона и како материјал даље иде на траке. Радим у све три смене а трећа је, наравно, најтежа, поготово пред зору. Материјал из дробилице пада у бункер, па преко чланкастог додавача иде на систем трака који је одвозе на депонију, а ми, пратећи истовар кроз ово прозорче и сигнале на пулту, гледамо да не дође до заглаве, да не упадне неко гвожђе у дробилицу (зуб багера или нека навлака). Најбоље је кад нешто од тога приметимо још у камиону, па возачу радио-станицом јавимо да то избаци негде ван. Ако већ доспе у дробилицу, онда је одмах заустављамо да не дође до веће заглаве или хаварије. Онда те комаде вадимо помоћу куке и крана, а ако и тако не може, онда на сцену ступају минери. Долазе палиоци, буше комад, стављају експлозив, скидамо прозоре, напуштамо просторију и стена се разбије.
Симка је задовољна својим радним местом, а главна брига јој је посао за сина који управо завршава машинство у Нишу. Стигао је до диплмског, а она би, исто као и он, волела да остане у свом родном граду. „Школовала сам га без оца – додаје сетно. – Мој супруг је имао тешку повреду у Јами 1988. године и од последица је умро 2004. године. Била бих пресрећна, као и сваки други родитељ, да и моје дете нађе посао у нашој великој фирми.“
Пошто је крај смене, звони телефон и Симка рапортира колико тура је било са ког багера. Потом, нешто ведрија, одговара на наше питање како се њих пет слажу са колегама и како славе Осми март: „Ма одлично, ми смо им главне, без нас нема ништа. Осми март обично прође радно, ове године ћу га „славити“ у трећој смени. Пажња, ипак, не изостане. Синдикати обично о томе воде рачуна, а доста тога зависи и од самог пословође“.