Рудари спасавали Обреновчане

Бор се добро показао

Рударско-топионичарски басен је нашао снаге и начине да несебично помогне у време када и сам трпи штете од великих киша и када му због њих пада производња на коповима – каже Саша Перишић. – Чета за спасавање у најкритичнијим сатима, у ноћи између 16. и 17. маја, помагала нашим и руским специјалцима у извлачењу људи из потопљених домова
РТБ. – Пословична рударска солидарност није затајила ни током недавних великих поплава широм Србије. Рударско-топионичарски басен Бор је помогао не само чамцима, стотином пумпи, шлеперима воде, хиљадама оброка, ћебади, средствима за хигијену, по једном дневницом 5.200 запослених, донацијама синдиката и појединаца, грађевинским машинама, већ и снажном рударском руком. Његова чета за спасавање (при погону Јама) од 27 људи, заједно са 10 радника Истражних радова, једним флотером и још петнаест добровољаца из Јаме, нашла се у ноћи између 16. и 17. маја међу првима на обреновачким насипима и помагала нашим и руским специјалцима да извлаче немоћне, жене и децу из домова од којих су многи били до крова у води.
Саша Перишић је координирао помоћ Басена потопљеном становништву Србије и добро се сећа тог туробног шеснаестог мајског јутра када је постало јасно да ће нека подручја у приобаљу Саве и западној Србији имати велике проблеме са водом. На колегијуму директора РТБ-а одлучено је да се помоћ фокусира на најугроженији Обреновац, град по много чему сличан Бору. У координацији са Кризним штабом Центра за ванредне ситуације МУП-а Србије, уз велико залагање и спретност басенске службе набавке, већ тога преподнева набављено је све са списка хитних потреба Обреновца. У рекордном року је све превезено до сабирног магацина у Београду и прва роба која је ушла у тај магацин била је роба РТБ-а Бор. Од два шлепера са водом један је усмерен за Умку, а други ургентно за Коцељеву.
– У једном тренутку прихваћена је и наша помоћ у људству – каже Перишић. – Одмах сам проследио позив у Бор, 53 рудара се спремило и већ поподне кренуло. Били смо на обреновачким бедемима у касним вечерњим сатима. Дочекао нас је мрак, киша, магла, уплашени људи… У кругу од 20-ак километара, сем домаћих, били су само припадници војске, специјалне полиције, руски специјалци и ми. Одмах да кажем да су се, уз војне, одлично показали и наши чамци са дуплим дном, вентилима за испуштање воде и 11 комора које омогућавају да и у случају бушења чамац остане у спасилачкој мисији. Без наше ћебади, било би страшно за ту дечицу и болеснике јер смо, носећи их, и кроз ћебад осећали како цвокоћу од хладноће. Тако смо остали до јутра кад су дошле специјалне снаге жандармерије, рониоци из целе Србије. Локални момци су помогли да се спасавање боље организује, киша је стала и било је већ толико људи да је процењено да можемо да се вратимо редовним пословима.
– с поносом каже Перишић. – Поред свих капацитета и ресурса које има у кадру, опреми, природном и индустријском потенцијалу, за неки свој највећи ресурс с правом сматрамо и ту способност да осетимо и разумемо муку, проблем, и да брзо реагујемо. Због обилних киша РТБ је и пре увођења ванредне ситуације у земљи, већ имао ванредно стање на својим коповима. И дан-данас имамо проблеме, производња је пала, трпимо штету од падавина, али смо нашли начина и снаге да помогнемо.
–Бор се добро показаоНаглашавајући да у Обреновцу нису били само чланови чете за спасавање, њен старешина Петар Пожега рече нам да је уверен да би из Бора пошао не један, већ десет аутобуса добровољаца да је било такве потребе. – Ова екипа од педесет тројице басенских радника окупила се за само сат времена и кренула у непознато – каже он. – Успут смо слушали радио и нагађали шта ће нам бити поверено, јер чети се обично даје најтеже. По вестима смо закључили да ћемо вероватно у Шабац, међутим, пред улазак у Београд чули смо вест да је тамо већ послато 40 аутобуса добровољаца и апел да се више не иде. Нама су стигла упутства да идемо ка Обреновцу, на улазу у Београд преузела нас је полицијска патрола и одвела до места на коме смо провели осам најкритичнијих сати помажући у евакуисању. Искрено, нисмо мислили да ћемо радити то што смо радили. Рачунали смо да ћемо, вероватно, бити на неком одбрамбеном појасу, пунити џакове са песком или нешто слично. Међутим, то нам се “заломило” и ми смо на периферији Обреновца, крај Колубарског моста, притекли у помоћ специјалцима. Учинили смо све што смо могли, а и по повратку били смо спремни да реагујемо на сваки позив. Ми радимо у тешким условима и лако препознамо ситуацију у којој треба да помогнемо.
Срђан Марковић је седму годину члан чете за спасавање, али се, као и остали њени чланови, први пут срео са толико воде на улицама једног града: – Вода до кровова, понегде сте могли из чамца да дохватите врх бандере… На све стране уплашени људи који неког траже… Највише нас помагало је при искрцавању из чамаца, а неки су били и у њима. Како који чамац стигне ми прихватимо људе, махом су то била деца и стари без много ствари. Излазили су са по једном кесом и торбицом. Преводили смо их, или преносили, од бедема преко моста. Пошто смо били у нашим рударским оделима и кабаницама једно дете је питало колегу који га је носио: „Чико, јесте ли ви ватрогасци?“ Он му је одговорио: „Не, ми смо рудари“. На то је клинац казао: „Свима ћу да испричам да ме је спасио рудар!“ Гледали смо да што пре испазнимо чамац да би ишао по друге. И, тако до сванућа.
Милић Ђуришић, звани Миша, инструктор у чети за спасавање, нам рече да се чета, иначе најмодерније опремљена за деловање у рударским несрећама, (својевремено у Тузли, Алексинцу, руднику Соко) први пут нашла пред изазовом да учествује у спасавању људи и имовине од воде. – Дочекао нас је дечји плач, кукњава жена, али сам се одушевио полицијом и војском. То су момци који немају страха, који су мокри до појаса уносили и износили људе из чамаца. Једном, који готово није осећао промрзле ноге јер је читав дан био у води – дао сам чизме. И сам сам учествовао у превожењу једне групе чамцем и никад нећу заборавити плач детета које није хтело да се одвоји од мајке да бисмо га што пре евакуисали са баком, а мајка и отац сачекали следећи чамац. Вода је понегде била висока скоро шест метара, до другог спрата зграда. Једна бака се – причали су ми спасиоци – попела на шпорет, ставила столицу и на њој дочекала спасиоце. Досад сам веровао да је ватра најопаснија, више не!