„Овде ће да раде наши унуци и праунуци“
Басен омогућио заинтересованим суграђанима да се на лицу места увере како напредује највећи еколошки пројекат на Балкану, али и у Европи. – Б. Тодоровић: Ово што радимо је у интересу здравља и просперитета грађана Бора, али и Републике Србије. – Ово је велики објекат и савремена технологија који се гради за будућност – поручио некадашњи топионичар Живко Младеновић
РТБ. – Дупке пун аутобус са седамдесетак заинтересованих грађана Бора свих узраста, почев од пензионера – некадашњих радника комбината бакра до најмлађих основаца, кренуо је магловитог дванаестооктобарског јутра пут градилишта топионице и нове фабрике сумпорне киселине. Свако од њих био је вођен неким својим разлогом и мотивом, али је, ипак, преовладавао један – да задовоље знатижељу и на лицу места се увере како расте „нова топионица“. А Рударско-топионичарски басен Бор им је организацијом ове посете омогућио да се својим очима и ушима увере у оно о чему су досад само гледали и слушали у медијима.
У томе им је свесрдно помогао њихов водич Бобан Тодоровић, директор Топионице и рафинације бакра. Он није крио задовољство што му се пружила прилика и припала част да буде домаћин својим суграђанима који су дошли да виде у којој фази се налази највећи еколошки пројекат на Балкану, али и у Европи. Испред будуће флеш-пећи, парног котла и парног сушача веома стручно и детаљно им је објаснио предности ове технологије која је „боља од других зато што има висок степен искоришћења на металу и сумпору од 98,50 процената“ и откуд ови епитети највећи и најбољи.
– Драго ми је што је дошло преко 70 наших Борана који су се лично могли уверити да радови одмичу. То је њихов пројекат и ово што радимо је у интересу здравља и просперитета грађана Бора, али и Републике Србије. Наставићемо са овим и сличним акцијама да све пројекте РТБ-а приближимо грађанима Бора. Ми који радимо у Басену, грађани Србије и службеници Владе веома смо задовољни што ће Сбија добити најбољу доступну технологију у производњи бакра. Такође је веома важно да увек стављамо здравље радника и грађана испред профита који треба да оствари компанија. Овај пројекат радиће по најстрожим светским стандардима у области емисије и имисије сумпор-диоксида у атмосферу, као и отпадних вода у водотокове. Завршетак пројекта очекујемо идуће године у ово време, када би требало да буду хладне и топле пробе металуршких агрегата, а крајем године и почетак производње. Прерађиваћемо 400.000 тона концентрата годишње и добијаћемо 80.000 тона катодног бакра из свежих сировина, као и 400.000 тона сумпорне киселине. Након завршетка овог пројекта наставићемо и друге пратеће – потпуну модернизацију електролизе где ћемо применити нову технологију у растварању катодног бакра, као и нову технологију у добијању злата, сребра, платине и паладијума – поручио је Тодоровић.
Ту је био и директор Пројекта реконструкције топионице и изградње нове фабрике сумпорне киселине Драган Маринковић који је посебно желео да истакне чињеницу да више неће бити технолошких гасова на димњаку, већ ће сви гасови из флеш-пећи и конвертора одлазити на прераду у фабрику сумпорне киселине. Следећа дестинација било је одељење ливења (три анодне пећи и два ливна точка који су мировали, јер је још увек трајао ремонт топионичких агрегата) одакле, иначе, „излазе“ аноде тешке 235 килограма. Борани су затим наставили пут до градилишта нове фабрике сумпорне киселине која је, како је рекао Тодоровић, због другачије технологије боља од старе, пошто ће преко система дупле катализе имати веће искоришћење сумпора (98,50 одсто). Притом је додао да овај пројекат „иде“ брже од пројекта топионице, тако да се очекује да ће први бити завршен.
На крају посете нисмо могли а да их не упитамо за утиске. Највише пажње свакако нам је привукао дечак Димитрије. Да ли због стида или не, није хтео да говори. Уместо њега, одговорио нам је његов отац Саша Илић, који иначе ради у Топионици, да је изразио жељу да види где то његов тата ради. У групи је, као што смо и претпостављали, било много некадашњих топионичара. Из њих су куљала помешана осећања и навирала сећања. Ђура Ивановић, иако се представио као рударски пензионер, себе сматра једним од њих јер је као 16-годишњак, давне 1950., почео радни век на агломерацији у Топионици. – Можете ли замислити да се тада све радило на „о-рук“ и „на леђа“. Није било никаквих машина, само неколико кранова и неколико пећи. Нису била заштитна средства, ако нађеш крпу избушиш рупу и провучеш руку – то су нам биле рукавице. Оно некада и сада је неупоредиво. Ово сада је прави рај – тврди Ђура.
Живко Младеновић је радио у Топионици од 1961. до 1993. године. Каже да му је мило што се данас овде нашао са старим друштвом. – Ово је велики објекат и савремена технологија који се гради за будућност, у коме ће да раде наши синови, унуци и праунуци – поручио је Младеновић. Деспот Стојановић је радни век провео у ФОД-у, па не постоји кутак у РТБ-у који не познаје. – Почео сам 1953., а овде нисам сишао од 1990., када сам отишао у пензију. Све се променило 1.000 одсто. Ово је за мене историјско искуство, нисам могао ни да замислим да је све заиста тако.
Интересантна су била запажања и утисци млађих нараштаја. – Свиђа нам се ова велика грађевина, веома је лепо и задовољни смо што смо дошли да посетимо ово место. Имали смо узбуђење које је сада још веће – рекла нам је Ивана Алексић из Куршумлије. Боранке Јелена Младеновић и Александра Буцуловић, другарице из основне школе, желеле су да виде где њихови очеви зарађују „хлеб са седам кора“, али и нову топионицу што се гради. – Први пут смо дошле. Татама је сигурно тешко што овде раде. Оно што смо виделе доста се разликује од онога како смо замишљале.
