„Шистековци“: Дејан Милинковић, заменик главног пословође машинског одржавања Топионице и Сумпорне

Увек тамо где је „густо“

Д. Милинковић: Нисам класични пословођа у плавом мантилу и са хемијском оловком у џепу да само стојим и гледам, већ са браварима активно учествујем. – Захваљујући Дејановом, али и знању и искуству његових колега, остварене знатне финансијске уштеде. – Ово престижно признање ми је подстицај за даљи рад, напредовање и нове изазове
ТИР. – На вест да је машински техничар Дејан Милинковић један од овогодишњих „Шистековаца“, већина запослених у ТИР-у се питала ко је то. Откривши да је реч о Кубанцу, свима је све било јасно, јер у Топионици се чешће познају по надимцима. И Дејан је један од примера да се са релативно мало година и живота и стажа може много постићи и заслужити најпрестижније признање које РТБ додељује за допринос развоју. Рођен је деветог јула 1974. године у Бору, где је завршио основну и Машинско-електротехничку школу и стекао пети степен стручности (бравар-специјалиста).
Радни век је почео 1995. у ФОД-у као бравар-монтер челичних конструкција, напредовао је и постао најмлађи бригадир у Монтажи ФОД-а. Седамнаест година је одржавао све важне агрегате по целом РТБ-у (на копу, у Јами, Топионици) и одлично испекао занат одржавања опреме. Потом се 2012. запослио у Служби машинског одржавања Топионице, где је почео да ради као бригадир на одржавању конвертора. Будући да је још у време када је био „ФОД-овац“ упознао Топионицу као свој џеп, и као бригадир конвертора радио је у свим топионичким одељењима. Маја прошле године постао је заменик главног пословође Службе машинског одржавања Топионице и Фабрике сумпорне киселине. Али у свим пословима он је ту – ради барабар са колегама браварима, чиме је заслужио поштовање и претпостављених и својих сарадника.
– Мој посао састоји се од организације одговорних послова (отклањање кварова, преглед и контрола агрегата, набавка резервних делова). Међутим, нисам класични пословођа у плавом мантилу и са хемијском оловком у џепу да само стојим и гледам, већ са браварима на конверторима, флеш-пећи, електрофилтеру, гасоводу, скеларима активно учествујем у свим тим радовима. Увек сам тамо где затреба и „загусти“. Ту смо нас тројица мускетара – Драган Николић, Дејан Несторовић и ја – конструишемо, меримо, правимо цртеже из главе. . . Узмем шублер и, да бих дошао до једне мере, морам да обавим четири мерења, па онда још једно, потом преконтролишем и визуелно и математички на папиру – казује Дејан.
Наш виспрени саговорник очигледно је непресушни извор идеја и за њега не важи оно – не могу. Његово гесло је да има милион разлога да се нешто не уради и милион начина да се нешто уради. – Моја упорност, труд, интелигенција да користим знање које имам, доводе ме до тога да сви послови могу да се ураде – неки за два, неки за 22 сата, али решење постоји.
Да иза ових Дејанових тврдњи стоје и чврсти докази показују рачунице да су, захваљујући његовом, али и знању и искуству његових колега, остварене знатне финансијске уштеде, јер се углавном избегавало ангажовање тзв. трећих лица. Набројао је само неке од уштеда које је постигао – при замени ролне на конвертору број један, носећег стуба на пламеној пећи, санацији пумпи за јаку киселину у Сумпорној, котла у новој топионици, као и неким ситнијим пословима. Када се рушила стара пламена пећ, са екипом коју је одабрао, очистио је кранску стазу, иако су сви говорили да је то неизводљиво из безбедносних разлога.
– Драго ми је што сам могао да покажем колико вреди мој рад, да сам достигао Награду „Инжењер Шистек“, што се моје даноноћно долажење на посао „исплатило“ кроз ту награду. Драго ми је што су моји шефови препознали да заслужујем ово престижно признање које ми значи подстицај за даљи рад, напредовање, нове изазове и налажење нових начина да се проблеми решавају. Посебно ми је све ово драго, пошто имам 44 године и мислим да сам један од млађих „Шистековаца“. Али, драго ми је и због моје породице која је, такође, веома почаствована. Захвалио бих се мојим непосредним сарадницима – Зорану Илијевском, Влади Игову, Зорану Павловићу, Дејану Несторовићу, Денису Петровићу Чику и похвалио бих и њихово залагање. Ова награда делом је и њихова.
Иако на крају, што не значи да је по редоследу важности, Дејан се захвалио и супрузи Ирени, старијој кћерки Катарини која је на трећој години Факултета безбедности, млађој Наталији, првотимцу ЖКК „Бор“, изразивши наду да им је ова награда бар делимична сатисфакција што понекад можда није био са њима када је требало.