“Шистековци”: Ратко Пејчић, пословођа машинске службе секундарног дробљења

Превентивом против застоја

Ратко потпуно разуме значај превентивног одржавања, ревносно га спроводи и један је од најзаслужнијих што је погон секундарног дробљења постао најбољи део флотације “Велики Кривељ” – каже њен управник Саша Милић. – Пејчић поседује велики ауторитет код радника стечен искључиво радом, знањем и прихаватањем свеког предлога, ако води бржем, али и добром, обављању посла
РББ. – Машински техничар Ратко Пејчић 37 година ради у погону секундарног дробљења кривељске флотације где прашине има свуда. И споља, и унутра, па и његовој канцеларији у којој га можете срести само ујутру. Није онда ни чудо што га управник Саша Милић сматра једним од најбољих од свих пословођа са којима је радио последњих десет година у борској и кривељској флотацији. – Ратко потпуно разуме значај превентивног одржавања и ревносно га спроводи – каже Милић. – Перфектан је у знању и организацији посла и поседује велики ауторитет код радника који је стекао искључиво радом и знањем. Један је од најзаслужнијих што је погон секундарног дробљења постао најбољи део флотације “Велики Кривељ”, упркос веома тешким условима рада. Много сам научио од њега и даље ме одушевљава његова стручност и посвећеност послу, иако је превалио 42 године радног стажа.
Ратко је рођен 1956. године у Студени (општина Бабушница) и са четири године 1960. дошао у Бор. Ту је завршио основну и Средњу машинску школу и први посао нашао у ФОД-у. Новембра 1982. прелази у кривељску флотацију и 15 година је сменски пословођа у рударском делу, да би 1997. био пребачен у машинску службу где је сада главни пословођа. Његов посао је да са колегама брине о раду погона са две секундарне дробилице, четири терцијалне, два примарна и пет секундарних сита, као и десетак транспортних трака. Ту је много буке и прашине, али му је Ратко остао веран толике године, водећи рачуна о свим агрегатима, подмазивању, замени делова.
У машинској служби, уз Ратка ради и његов помоћник, десет бравара, пет варилаца и четири вулканизера. Њихове интервенције су увек орочене. – Послове морамо да обавимо што пре и што боље – каже Пејчић. – Сваког јутра се састанемо и одредимо шта је приоритет, јер ретко који посао може да се обави а да погон не стане. Компромиса нема, јер ако задатак не урадимо на време и како треба, флотација остаје без руде. Превентивом настојимо да спречимо хаварије које по последицама могу бити непредвидиве, а најризичније су транспортне траке јер се лако оштете и цепају. Код машинских склопова нешто је и предвидиво.
Ефикасност своје службе Пејчић темељи на добром односу са радницима, на узајамном поверењу. – Пошто не могу да будем на сваком месту, са сваким радником у сваком послу, морам да имам поверење у њега да ће, кад му нешто дам да уради, то и урадити како треба. Много пута смо остајали дуго на послу, нарочито при хаваријама трака, где нема шансе да се проблем реши за мање од 24 часа. Али, издржимо, помажемо једни другима, не гледајући ни да ли ће нам се платити свака интервенција. Колико смо само пута отишли да нешто решимо за пола сата. Такав је то посао. Радим осам сати, али 24 имам неку обавезу према том погону – поподне, ноћу, викендом, стално сам у некој приправности.
Највеће басенско признање изненадило је Пејчића. Није, каже, никад размишљао о тој награди, међутим, задовољан је што је неко, ипак, запазио његов рад. До пензије има још две године, али и о њој не размишља. У групи нема много младих, а његова порука онима који су закорачили, или ће тек, у овако велике погоне јесте да се посвете послу, да уче од старијих, јер из књиге не може баш све да се сазна, нпр. како неки посао лакше и брже да се обави. – Ту ја прихватам сваки предлог радника. Ако је њему лакше, или мисли да ће тако брже, али и добро, да га уради – ја се увек сложим.