„Шистековци“: Василије Шевченко, председник Синдикалне организације Топионица
Признање синдикалном раду
В. Шевченко: Није важно да ли ћу ја или неки други синдикалац да добије награду – важно је да се препозна да је и то озбиљан рад. – У протеклој години посебан допринос дао је креирању многобројних одредби Колективног уговора у циљу што бољег радно-правног статуса запослених код садашњег и будућег послодавца по окончању поступка улагања стратешког партнера у РТБ. – Већ годину и по чланови Синдикалне организације Топионице имају бесплатну правну помоћ приликом заступања на суду из области рада и радних односа
ТИР. – У полувековној историји Награде „Инжењер Шистек“ (установљена одлуком Радничког савета РТБ-а далеке 1968. године), као највећег признања које Басен Бор додељује најзаслужнијим појединцима и институцијама за истакнуте заслуге и посебно залагање на послу појединцима и групама радника, не памти се да ју је добио неки „синдикалац“. Један од седморо овогодишњих лауреата је Василије Шевченко Васа, председник Синдикалне организације Топионице. Јер, замисао оснивача била је да се „овим надасве цењеним и престижним признањем покрену сви прегаоци, радници, стручњаци на изузетна залагања и доприносе и најбољима ода дужно, и материјално и јавно признање“.
Василије је рођен 26. јуна 1955. године у Београду. По занимању КВ електромеханичар, запослио се 1975. и цео радни век („чисте“ 42 године стажа без бенефиција) провео у Топионици, као организатор послова набавке резервних делова за електрослужбу и техничку документацију. Од првог дана запослења Шевченко је стално био укључен у рад многобројних друштвено-почитичких организација, и то са изузетним успехом. Тако је годину дана „одсуствовао“ са посла када је био председник омладине општине Бор. Био је и најмлађи председник Радничког савета РТБ-а (осамдесетих година прошлог века, и то само после пет-шест година стажа). Од 2006. постаје „први међу једнаким синдикалцима Топионице“. „Током дугогодишњег обављања функције председника Синдикалне организације Топионица Шевченко се активно залагао за побољшање материјалног и социјалног положаја запослених, поштовање законских прописа у области рада. У протеклој години посебан допринос дао је креирању многобројних одредби Колективног уговора у циљу што бољег радно-правног статуса запослених код садашњег и будућег послодавца по окончању поступка улагања стратешког партнера у РТБ“ – пише, између осталог, у образложењу за доделу „Шистекове награде“.
– Подесило се да сам у избор за председника Синдиката Топионице ушао на половини преговора Колективног уговора и завршавам каријеру са новим Колективним уговором. И у приватном животу сам такав – или нешто радим или не. Није важно да ли ћу ја или неки други синдикалац да добије награду – важно је да се препозна да је и то озбиљан рад. И то је посао као сваки други, важно је само како га доживиш и колико се ангажујеш. Ја сам се упрегао, јер код мене је спецификум што запнем, ништа не радим рутински и увек на тежи начин. Једини сам председник синдиката у РТБ-у, али и шире који је биран непосредно, тајним гласањем свих чланова. То има посебну тежину када те људи изаберу, али имаш и већу обавезу. Са друге стране, имам своје принципе и нисам једноставан за трговину – наглашава Шевченко.
Наш саговорник сматра да је најважнији посао било ког синдикалца који озбиљно хоће да ради тај посао („у претходних осам месеци научио сам Закон о раду напамет“) управо колективни уговор. „КУ регулише неке будуће односе, тако да је он списак разноразних жеља и захтева обеју страна, и то је трговина, погодба, баланс између жеља и могућности“. – Сада је питање са којих позиција стартујеш. Улазимо у преговор, седнемо и изађемо са нашим предлозима. Ја стварано тако функционишем и нема разлога да тако само причам, није демагогија. Сазовем седницу одбора, то проанализирамо и од њих тражим да кажу шта је мој минимум, неке ствари „закуцаш“, негде остављаш могућности да преговараш. Имам добру особину, све напишем, оверим службеним печатом, а да ли ће супротна страна да чита – то је њен проблем. Али, ја себи отварам све законске могућности како ћу сутра да реагујем.
Својим највећим изазовом и успехом сматра то што је, захваљујући свом озбиљном приступу, створио дисциплиновану синдикалну организацију, са 850 чланова, где се зна како шта функционише. – Код нас постоји дисциплина у свему, па и у Статуту. Председника не можеш да изабереш другачије него по процедури. Зарекао сам се да рачун у кафани нећу да потпишем, и то се није десило од 2006. И кафу коју пијем у својој канцеларији пијем из свог џепа, јер желим личним примером да покажем и финансијску дисциплину. Зато имамо паре – синдикат који их нема не може да функционише. Отуда Синдикална организација Топионице нема у префиксу ништа друго (нема РТБ, ТИР, СССМ), јер не желим да паре од чланарине одлазе било коме. Поразговарам са сваким ко се учлани да видим какав је човек, шта га све интересује, кажем му како функционише наш синдикат, шта може да очекује, која су његова права, обавезе, све му објасним. Наследио сам Фонд „Друг другу“, где се сви посебно учлањују и ту се издваја 0,5 одсто од плате (из њега делимо неповратна средства). Завршни рачун организације је на огласној табли, код мене нема никакве тајне. Много лошије располажем личним него синдикалним парама, јер ми је јасно колико је тај синдикални динар четвртаст. Приватно могу да будем ко желим, али немам права да то радим у име чланова синдиката у коме има доктора наука, магистара, инжењера – каже Василије.
Чланови Синдикалне организације Топионице имају бесплатну правну помоћ приликом заступања на суду из области рада и радних односа већ годину и по дана. Шевченко наглашава да је уштедео огромне паре ангажујући два адвоката. – Било би погубно да дође стратешки партнер, а ти немаш потписан КУ. Онда имаш права која ти даје Закон о раду – сменски рад плаћен 120 одсто, а ми по КУ имамо државни празник 150 одсто. Имали смо добру ствар да пет година нема отпуштања, али за то нисмо имали потпору у Закону о раду. Онда смо то „на мишиће избоксовали“ у једном КУ и сада смо се договорили на три године, што опет „пије воду“. Битно је да, ако дође нови стратешки партнер можеш да се наместиш у неким позицијама, имаш неку основу, нешто док се не упознате. Генерално, ја нисам за овакву ситуацију, али дефинитивно нашим снагама не можемо да је решимо, јер предузеће нема пара. Једина срећа ће бити ако за стратешког партнера дође неко ко је из ове приче, ко има и концентрате. Држава већ прича о заштитном, мањинском, пакету акција. У овом тендеру је добро то што се задржава свих 5.000 радника.
Шевченко на крају разговора поручује да не мисли да је незаменљив, нити најпаметнији, нити сујетан и, уз осмех, додаје да је успех бити синдикалац у Топионици, а да ниси смењен. – Међутим, радим са 110 одсто снаге, поштено и најчасније што умем. Ову награду доживљавам као признање синдикалном раду, не мени лично него мојим члановима.
1 Comment
Оставите коментар
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.
Поштованом господину Шевченку пуно честитке поводом додељивању му престижну Шистекову награду и шеститам му Дан рудара и Дан РТБ Бор, а уз то желим му пуно здравља и среће! Поздрав Василије.
РУДАРИ ГДЕ СТЕ, ДА СТЕ ЗДРАВО!
Свим рударима Србије честитам од срца Дан рудара Србије, дан када су рудари Сењског рудника ступили у штрајк 6. августа 1903. године за боље услове и права рудара и да се смањи број кора рударског хлеба са седам на пристојни број. Рударска професија је некада била понос и част и државе и рудара. Променила се времена рудари су на маргини друштва, а обећања државе стижу нова обећања. У част рудара и Дана рудара Србије са пиететом на некадашњим херојима рада у рударству и металургији посвећујем своју песму “Рударев дан”. Такође, радницима РТБ Бор честитам још и Дан “Рударско топионичарског басена Бор”. Срећно, поштовани рудари и топионичари!
РУДАРЕВ ДАН
(Поводом Дана рудара Србије)
Домовина наша лепа је родила
хиљаде и хиљаде јунака мудра,
плејада од тих храбрих делија,
сијали су ликом храбрих рудара.
Нису били они нити бомбаши,
нису били они нити спортисте,
све што су имали од оружја
то су њихова срца, руке и лопате.
Земља је била разрушена,
ваљало је дизати из пепела,
радила је тада њихова дружина
к’о што ради више армија.
Бор је изнедрио два радника:
Међеда Хусеиновића, рудара
и металурга Љубу Јовановића,
два наша вишеструка ударника.
Прочули се као наша дика,
чак их прими друг Тито,
они се радо сећали тога лика
који им несебично рече:
„Ви сте наш понос другови,
ви сте понос наше домовине“,
нашли се и портрети њихови
у сред “Колектива” новине.
Њихов свакако дан ударан,
представља остварени сан
на хиљаде тона за један дан,
више и бољег бакра продукован.
Једног дана ударнику Љуби
засија на немирним грудима,
заслужено Орден рада првог реда,
што је годило суграђанима свима.
Дођоше нова ето времена,
изгуби се негде дух рудара
заборавили смо сви на њега
куписмо довољно багера.
Само пред Шести август
сете се људи са рудника
да сећањима увеличају прославу,
причају се анегдоте подвига.
Тог дана рудар-ударник наш
покупи плакете и ордење
у свечаном реду стаде баш,
себично стискајући знамење.
Пре него што из куће своје изађе
по коју рударску љуту попије
као песник што себе увек нађе,
мир у властите испеване стихове.
Рударев је дан…!!
СРЕЋНО ДРАГИ КАМАРАТИ, РУДАРИ СРБИЈЕ!!