Симболи металургије
На мањем димњаку, високом 98 метара, увек су излазили непречишћени гасови из пламених пећи. Сада, када је стара топионица заустављена, а пламена пећ угашена, он више нема никакву функцију. Има, како кажу, само музејску вредност. – На другом димњаку, високом 150 метара, раније је испуштан вишак гасова са конвертора и реактора, а откад је почела да ради нова топионица излазе само пречишћени гасови из нове фабрике сумпорне киселине
РТБ. – Откад је нова топионица у Бору почела да ради пуним капацитетом, а стара заустављена, димњаци – обележја града рударства и металургије, симболи крваво зарађеног новца али и полувековног гушења у сумпор-диоксиду – добили су, како ствари стоје, једну сасвим нову, али споредну улогу. Остаће у кругу топионице и рафинације бакра, сребра и злата да поносно штрче у чисто небо, али само да би сваки дан подсећали Боране колико је тешка обојена металургија. Без обзира на то, у њих, чини се, никада није гледано са одијумом.
Тајни поглед са димњака
У време најинтензивнијих радова, када је на градилиштима нове топионице и фабрике сумпорне киселине било више од 800 радника, један човек пожелео је да се попне на већи димњак. Да види, како је касније објашњавао шокираним колегама, како његов Бор изгледа из те перспективе. Никоме се није јавио, нити се опремио, само су га сви у једном тренутку видели на врху димњака. Радника из Бора ангажовала је једна од многобројних подизвођачких фирми које су градиле нову топионицу, а главу му је, кажу, сачувао Бог, јер је његова опасна авантура имала срећан крај.
У време најинтензивнијих радова, када је на градилиштима нове топионице и фабрике сумпорне киселине било више од 800 радника, један човек пожелео је да се попне на већи димњак. Да види, како је касније објашњавао шокираним колегама, како његов Бор изгледа из те перспективе. Никоме се није јавио, нити се опремио, само су га сви у једном тренутку видели на врху димњака. Радника из Бора ангажовала је једна од многобројних подизвођачких фирми које су градиле нову топионицу, а главу му је, кажу, сачувао Бог, јер је његова опасна авантура имала срећан крај.
Први, мањи димњак никао је у Првој фази изградње РТБ-а Бор 1961. године. Зидали су га Црнотравци и то од цигала. Није, као његов виши „брат“, успео да остане имун на разорни земљотрес у Румунији 1977. године, па му је тада поломљен врх, а „тело“ напрсло. Црнотравци су га санирали, доградили му бетонске прстенове и он је наставио да служи. Иако га зову „стометарски“, мањи димњак висок је 98 метара и служио је за емисију гасова који се стварају у пламеној пећи, пролазе кроз котлове, хладе се кроз филтер и испуштају у ваздух без прераде у фабрици сумпорне киселине. Дакле, на том мањем димњаку увек су излазили непречишћени гасови. Сада, када је стара топионица заустављена, а пламена пећ угашена, он више нема никакву функцију. Има, како кажу, само музејску вредност.
Четири мала димњака
И нова металуршка линија, попут старе, има своје мале димњаке. Два су у саставу флеш-пећи због њеног грејања (први је према конверторској хали и он емитује димне гасове, а други је код места за истакање шљаке и његов „поклопац“ се отвара када нема шаржирања). Трећи мали димњак је на парном сушачу и служи за гасове који се добијају у процесу сушења шарже, али кроз њега излази водена пара. Четврти димњак служи за фугитивне гасове који се, пошто прођу кроз врећасти филтер, „хватају“ код отвора за испуштање шљаке и бакренца.
И нова металуршка линија, попут старе, има своје мале димњаке. Два су у саставу флеш-пећи због њеног грејања (први је према конверторској хали и он емитује димне гасове, а други је код места за истакање шљаке и његов „поклопац“ се отвара када нема шаржирања). Трећи мали димњак је на парном сушачу и служи за гасове који се добијају у процесу сушења шарже, али кроз њега излази водена пара. Четврти димњак служи за фугитивне гасове који се, пошто прођу кроз врећасти филтер, „хватају“ код отвора за испуштање шљаке и бакренца.
Стари борски топионички димњаци недавно су осветљени. За почетак су на врховима постављени рефлектори, али ће им Звонко Трифуновић и Роберт Мишић, љубитељи екстремних спортова, планинарења и спелеологије, врло брзо и „тела“ обмотати трепћућим црвеним светиљкама.
