У Србија Зиђин Копер ради хиљаду жена

Одважне а нежне

Даме из Србија Зиђин Копер зарађују плату и на копу, и у јами, и у флотацији или у топионици. Спуштају рударе у јаму, надзиру дробљење руде, контролишу млевење, виклују моторе, раде као вариоци, возе тешке камионе, управљају рударском механизацијом, али је и поправљају. У Мајданпеку, где руду и јаловину даноноћно превозе 34 велика камиона, два марке белаз поверена су Ивани Здравковић и Наташи Стојановић

РМБ. – Од преко 6.000 радника, шестину у Србија Зиђин Копер „држи“ лепши пол. Ако сте помислили да оне углавном седе у канцеларијама и раде женске послове, ако посао данас уопште може да се подели на мушки и женски, у заблуди сте. Даме из Србија Зиђин Копер зарађују плату и на копу, и у јами, и у флотацији или у топионици. Спуштају рударе у јаму, надзиру дробљење руде, контролишу млевење, виклују моторе, раде као вариоци, возе тешке камионе, управљају рударском механизацијом, али је и поправљају.

У Мајданпеку, где руду и јаловину даноноћно превозе 34 велика камиона, два марке белаз поверена су Ивани Здравковић и Наташи Стојановић. Тридесетдеветогодишња Ивана већ вози самостално, пошто је положила приправнички стаж, док њену две године млађу колегиницу Наташу овај испит тек очекује, па камион „тера“ у друштву искуснијих колега.

Љубав „амортизује“ страх

–Љубав према вожњи датира још из раног детињства. У породици су сви возачи, па сам само наставила ту традицију. Када одрастате и живите у овом граду, просто не можете да не волите велике камионе. Почела сам да возим са 18 година и заиста уживам у томе. При првом сусрету са „џином“ осетила сам велико страхопоштовање, а почела сам тако што сам најпре код Новог сервиса, гледајући шта раде колеге из одржавања, учила делове камиона. Возити овако велики камион је одговоран посао, па је страх увек присутан. Сменски рад додатно изискује велики напор, нарочито када видљивост није добра и када је време кишовито, па због тога камион може да проклиза. Ипак, жеља да се нађем за воланом једног таквог камиона била је велика, па је то „амортизовало“ зебњу – каже Ивана Здравковић.

Тридесетседмогодишња Наташа Стојановић подсећа да она и Ивана нису прве жене за воланом великих тешкаша, па су их колеге без икаквог подозрења одмах прихватиле. – Жене нису лошији возачи од мушкараца, можда су само одговорније. Најзахтевнија ми је трећа смена, али сам се навикла и не представља ми ни то проблем.

Педантније и одговорније од мушкараца

У Руднику бакра Мајданпек раде 173 даме. Иако би се многи заклели да Ивана и Наташа раде најтежи посао, предомислили би се када би само један дан провели са Јасмином Марковић. Ова жена у руднику ради већ четврт века. Као помоћница руковаоца терцијарног дробљења она контролише транспортне траке и ролне, а брине и о бубњевима, лежајевима, сипкама. Највише посла има баш када је време лоше, па је руда влажна, заглављује се и лепи на транспортне траке. „Прво проверавам температуру редуктора, мотора, као и лежајеве бубња и затезног уређаја пошто не сме да дође до прегревања. Редовна контрола сипке је подједнако важна, а њен рад зависи од тога да ли је руда сува или влажна. Ако преко транспортних трака стигне влажна руда, онда морам ручно да је скинем са сипке, али пре тога обавестим командни пулт да заустави траку“, каже Јасмина. У суштини, додаје, динамика и обим посла зависе од квалитета руде, али најмање трипут у смени, уз поштовање свих безбедносних мера, ова жена с лопатом у рукама прође комплетну деоницу којом се пружа транспортна трака.

–Рад у зимским условима зна да буде баш напоран, али се човек временом на све навикне. Још од детињства радим физички тешке послове, па сам и овај одабрала сама. Већ са 10 година помагала сам родитељима око изградње куће, доносила им камење, блокове и остали материјал. Копала сам и канал за воду, радила све пољопривредне послове, а и дан-данас помажем мајци у томе. Сматрам да би свака жена требало да буде у радном односу и да ради оно што воли – закључује Јасмина.

Јелена Јовановић је варилац и у Руднику бакра Мајданпек одржава рударску механизацију. Каже да воли свој позив, па често излази у сусрет и комшијама, које умеју да је позову и замоле је за помоћ.

–Не постоји више подела на мушка и женска занимања, па тако ни посао заваривача није стриктно резервисан за мушкарце. Знам много жена које су врло успешне као вариоци. Посао није тежак, тежи су услови у којима се он ради. Али, имам велику помоћ од колега и функционишемо као добро уигран тим – каже Јелена, мајка троје деце и бака петоро унучади.

Она цвика жицу

Тридесетосмогодишња Слађана Спорић је електромеханичарка која већ пуних десет година у мајданпечком огранку Србија Зиђин Копер виклује моторе. Иако се премотавањем мотора и уопште електромеханичарским пословима баве претежно мушкарци, Слађа каже да никада није размишљала о промени радног места.

– Сваки мотор који дође у радионицу представља за мене нови изазов. Када га мушки део тима расклопи, преузима га моја екипа. Прво га „снимимо“, онда сечемо венац и после два-три сата, колико мотор мора да буде у пећи, почиње чупање и чишћење, убацивање нове жице и поновно повезивање. После тога је мотор спреман за лакирање, паковање и враћање на позицију. Када завршим посао и мотор буде у реду, тада имам потврду да сам добра у ономе што радим – каже Слађа.