Почетак Актуелно Жене РТБ-а: До посла након десет година чекања

Жене РТБ-а: До посла након десет година чекања

2 друго читање
0
0
619

Аница Стојановић, пултиста флотације на “Церову”, обожавала је хемју, али живот је хтео да заврши металургију. До посла је дошла читаву деценију по дипломирању. Годину дана је била наставник математике, а онда доспела у рударство – од маја 2012. успешно “командује” млиновима и радећи по сменама школује троје деце: Николу, Анђелу и Алексу
Жене РТБ-а: До посла након десет година чекањаРТБ, ФЛОТАЦИЈА “ЦЕРОВО”
. – Два млина у ПМС-постројењу на “Церову” тутње ситнећи руду до микронских честица. Високо горе у командној соби дипломирани инжењер металургије Аница Стојановић за пултом прати да ли све иде како треба. Иза њених леђа велики прозор са кога повремено баци поглед доле на погон и траку којом руда “тече” у млинове. Онда се опет врати за командни пулт: једно дугме укључи, друго искључи, нешто запише, јави се на телефон који повремено зазвони… И, тако осам сати док траје смена. Аница је дипломирани инжењер металургије, али ради у руднику, на “Церову”, и овде има још две колегинице – једну на примарној дробилици, другу на хидротранспорту.
Жене РТБ-а: До посла након десет година чекањаЈош у средњој школи одлучила је да студира хемију, пошто је обожавала тај предмет, али живот је хтео да се у међувремену уда, роди дете, тако да није могла да студира на страни. Уписала је металургију на Техничком факултету, дипломирала, и скоро десет година чекала посао. Међутим, прву годину стажа није уписала у радну књижицу као инжењер, већ као наставник математике. – Наставници математике су дефицитарни, па су примали нас инжењере. Допао ми се тај посао, добро ми је кренуло, деца су ме заволела, али нисам могла да останем у школи дуже од године – каже Аница. – На “Церово” сам дошла маја 2012. године, а већ у јуну су погони стартовали. Сви ми новопримљени озбиљно смо почели да учимо посао, да се уходавамо. Сада радим у све три смене, пратим своју бригаду, а кад затреба, идем да заменим и колегиницу на хидротранспорту.
Жене РТБ-а: До посла након десет година чекањаЗаједно са пословођама, Аница у свом погону води прераду руде која стиже са копа “Церово” да би је самлевену послали хидротранспортом у кривељску флотацију. Има задату тонажу, прати ниво у базенима, повратну и техничку воду, очитава притисак у батерији циклона, Пх-вредност руде и још много детаља. – Све то је наш посао – објашњава Аница. – Чујемо се са колегиницама на дробљењу и хидротранспорту, а сваких сат-два и са командним пултом кривељске флотације. Јављамо им нашу часовну прераду, густину пулпе у хидротранспорту. Са Координацијом такође, кад је неки застој или кад погон стартује. Сваки детаљ је важан и све морамо да јавимо, да обавестимо сменског пословођу, да електричар буде ту
Жене РТБ-а: До посла након десет година чекањаМада је више волела да остане у школи, Аници се времном допао посао који овде ради јер је – како рече – доста занимљив, динамичан, сваког дана научи нешто ново. Чак се и људима који су овде годинама нешто деси што први пут виде и треба брзо и добро да реше. – Увек постоји, нека ситуација, неки догађај, неки изазов, који тражи бистру главу, пуну концентрацију и праву реакцију – каже наша саговорница. – Пошто и супруг ради по сменама, на површинском копу “Велики Кривељ”, једино што ми је напорно то је сменски рад јер имамо троје деце. Најстарији, Никола је студент прве године рударства, док су Анђела и Алекса још основци, па имам доста обавеза око њих. Међутим, уз помоћ супруга Александра, сина Николе, уз помоћ баба и деда, некако се уклопимо. Уосталом, тако је код свих који имају ситну децу и раде по сменама. Жене РТБ-а: До посла након десет година чекањаКад радим у трећој смени најкритичније је пред зору – од четири до пет, пола шест. Зато, кад могу, обавезно одспавам неколико сати пре него што кренем на посао, а кад то не могу, против сна се борим тако што шетам овде поред пулта, узмем да чистим канцеларију или разговарам са колегама – само да останем будна.
Сада када је ушла у овај нимало једноставан и одговоран посао, пуно тога новог научила о млиновима које контролише, покреће и зауставља, Аница више не размишља о повратку ни школи ни матичној струци металургији, мада се, како рече, никад не зна шта ће сутра бити. Осми март за њу је као и сваки други дан, а са колегама се одлично слаже и договара.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Актуелно

Оставите одговор

Погледајте и

„Зиђин“ постао већински власник и „Невсуна“

За више од 1,66 милијарди канадских долара кинеска компанија преузела је (28. децембра) 89…