Жене РТБ-а: Јасмина Бучановић (Јама)

 Вози Јасмина до јамских дубина

 

Јасмина Бучановић и седам њених колегиница даноноћно лифтом спуштају рударе на подземна радилишта борске Јаме и отуда их враћају на светлост дана настојећи да се на њих не чека и да тај пут вертикалним окном од преко пола километра безбедно прође
ЈАМА. – Уским металним степеницама пењемо се готово на врх 40 метара високог торња сервисног окна борске Јаме. У командној соби, за пултом великог лифта Јасмина Бучановић прати казаљке, лампице, телефоне, интерфон, притиска дугмад, окреће ручке. Кроз широк прозор држи на оку и сноп дебеле челичне ужади. Она тим лифтом (на два “спрата”) може одједном да вози 120 рудара или 22 тоне терета до 15 хоризонта, односно 512 метара под земљу. Тога јутра спустила је рударе на девети, тринаести и – за лифт крајњи – петнаести хоризонт. Одатле, до још већих дубина, до 17. и 19. хоризонта (око 700 метара), настављају низ јамске ходнике специјалним возилом. Сачекали смо да прође “гужва” да бисмо чули Јасминину причу о послу који ради већ 31 годину.
Јасмина је Боранка (1968), овде се школовала, али прва је у фамилији која се бави рударством. Завршила је за руковаоца машина у подземној експлоатацији и имала срећу да у јуну дипломира, а 13. августа (1986) запосли. Са још девет другарица, почела је да ради на Јами. – Било је лепо – сећа се она – плата ми је била већа од очеве, сменски рад није ми сметао. У почетку смо по месец дана радиле на извозној машини, а месец спрат ниже, као пултисте. Онда су нас колеге оцениле, одредиле која ће где да ради, и ја сам, ево, ВКВ руковалац извозне машине. У Јаму сам силазила још на пракси, а и пре годину-две да видим како се откопава рудно тело “Т”.

Звони један од телефона и Јасмина, са руком на команди за смер лифта и очима на казаљки дубиномера, разговара са сигналистом (он се целе смене вози у лифту). Лифт креће, а она нам објашњава: “Сад спуштамо механичаре на девети хоризонт. Иначе, осим људи, спуштамо и машине, експлозив, гуме, гориво – све што је потребно за рад у Јами.” Нови позив поново је прекида, она записује шта јој јављају, па наставља: – Од пре две године обављамо и додатни, посао диспечера, што су некада радиле пословође пред пензијом. Јављају нам све шта се дешава у Јами, а ми то преносимо руководиоцима и водимо књиге.
-Мој главни посао – истиче Јасмина – јесте да рударе безбедно спустим и вратим на светлост дана. Кад то обавим срећна сам и задовољна, поготово што је међу њима и мој супруг Драги Бучановић. Увек, а посебно када возимо људе, морамо да будемо веома обазриве, да подесимо да доњи спрат прође, а горњи се заустави у висини ходника где излазе. Ако возимо терет онда пристајемо доњим спратом “коша”. Редован силазак рудара у Јаму (у првој смени) је у седам часова и 15 минута, а излазак у пола три. “Шефови” силазе у осам, а излазе у пола један. Мимо тога силази се малим лифтом. Кад сам почела да радим, великим лифтом је извожена и богата руда. Сада њиме повремено избацујемо муљ кад се чисте предталожници и бунари. Нема правила кад ће бити више а кад мање посла, али парвило је да се за пултом буде у 10 до седам и не оде док не стигне замена. Мора се поштовати “ред вожње”, тј. време силаска и изласка рудара из Јаме, а при вожњи терета не смеју да иду оба лифта заједно нити брже од два метра у секунди. Људи “путују” четири метра у секунди, а при спуштању експлозива присутно је само стручно лице. Веома обазриво се приступа и пословима на вођицама, разним цевима и кабловима у самом окну, јер постоји опасност да се човек омакне у амбис дубок пола километра.
– Док возим овај лифт, сваки нови, непознати звук, узнемири ме. Најсрећнија сам кад рударе безбедно спустим и на крају смене их живе и здраве вратим. Јер, дешавало се да нестане струја, па рудари остану заробљени у окну. Мада знамо да ће сигурно изаћи, није пријатно ни нама ни њима док се пребацују (преко отвора на крову) из великог у мали лифт који ради и на агрегат. Повреде су оно што им никако не желим и памтим дан када се доле повредио мој школски друг. Срећом све је добро прошло и он поново ради. Јасмина рачуна да ће за пет-шест година у пензију. Током минулих година било је и тешких и лепих тренутака. Од ових других, радо истиче да јој се овде десила љубав. Најпре су се чули преко интерфона, упознали у аутобусу на путу до посла, па забављали неко време. Уследила је удаја, складан брак и две кћери, добри ђаци – једна студент, друга у осмом основне. Осми март, каже, ретко прође без поклона и честитки, али је за Јасмину дан готово као и сви други.