Жене РТБ-а: Јелена Маринковић Стоилковић (Електролиза)

Квалитет анода Јеленина је брига

Јелена је сада управница Електролизе, али је до скора, са још три колегинице, радила (по сменама) у Топионици. Њен задатак био је да испрати ливење и прегледа сваку аноду која се шаље у Електролизу како тамо не би правила проблеме и чекала месец дана да буде враћена. Тиме се скраћује пут шкарта, смањује проценат ретура, побољшавају искоришћења и олакшава посао колегама кој раде на електролитичким ћелијама
ЕЛЕКТРОЛИЗА. – Дипломирани инжењер металургије Јелена Маринковић Стоилковић је сада управница Електролизе, али је (до скора) радила у Топионици, и то баш тамо где се лију аноде, међупроизвод из кога се у Електролизи добија (катодни) борски бакар са четири деветке. Да би се до тих деветки стигло много је посла од флотације до рафинације, а Јелена, и њене три колегинице са којима ради по сменама, озбиљна су прерпека свему што не ваља и што као крајњи исход не може имати кавлитет. Као својеврсна спона између Електролизе и Топионице оне су, „под пуном радном опремом“, даноноћно на релацији конвертори – ливна машина, па смо и Јелену, на Сретење, затекли у топионици, пред ливење 600 до 700 анода.

–Колегиница из треће смене пропратила је конверторске операције, а ја ћу редукцију и комплетно ливење – каже Јелена. – Најпре проверим да ли су нивелисани калупи на ливној машини како би тежина анода и дебљина њихових ушица били у реду, а потом све остало што може да утиче на квалитет. На почетку ливења увек сам поред тзв. демолера и у сталном контакту са ливцем. Пратим задату тежину ливења (сада је 270 кг), дебљину анода, да буду без тзв. рисева, укључака, односно да буде што мање шкарта. Следи чишћење, бројање и утовар анода за слање у Електролизу. Понекад, кад се лије преко хиљаду анода, све то иде истовремено, па је потребна добра организација и сарадња свих који ту раде.
Пошто нам је, најкраће, испричала шта је њен посао, замолили смо Јелену да нам каже и нешто о себи. Њени родитељи су, каже, у Бор дошли 1969. из Црне Траве, а она је рођена 1971. године, овде се школовала изабравши између очеве струке (грађевине) и металургије ово друго. Уз ТИР-ову стипендију, дипломирала је на Техничком факултету. Са супругом Слободаном, који је инжењер машинства (такође у ТИР-у), заједно је од средње школе, а ћеркица Невена већ је у петом разреду. У РТБ је ушла као волонтер-припарвник 2003. и прошла све погоне ТИР-а, спојила теорију и праксу, упознала људе, што јој је после веома помогло да се добро снађе, најпре као млађи инжењер електролитичке рафинације, а потом и као технолог у регенерацији електролита. Након породиљског, радила је неколико година у металбилансу Електролизе, али пошто „није тип за седење“, затражила је да се врати у погон за производњу плавог камена, а од септембра прошле године је на овом послу улазне контроле квалитета анода у Електролизу. –Наш задатак овде је да што више олакшамо посао нашим радницима у Електролизи и да аноде које тамо стигну буду без мана, добро напаковане како би их у рамовима директно спустили у ћелије. У том смислу веома сам захтевна, ево, можете да питате раднике топионице, све мора да се уради, а лепа реч и осмех увек је најбоље решење. Јер, ни нама ни њима није у интересу да у Електролизу оде шкарт, да је ушица танка или дебела (због које анода може да испадне из рама, па се људи намуче док је ручно наместе). Све што није добро овде се одваја и шаље директно у конвертор, чиме скраћујемо процес, не чекамо да такве аноде стоје у Електролизи по месец дана да би биле враћене. Нама је, најпре, битно да буде што мање лоших анода, да проценат ретура буде што мањи, а искоришћење бакра што веће.
Према објашњењу наше саговорнице, квалитетна анода је она која има задату тежину, дебљину, без рисева је, укључака и тзв. репова при дну. Оне које то имају, доводе до кратког споја, па радници Електролизе морају сваку да ваде и поново је враћају, а то није лако. Зато се сада још у Топионици одвоји (и упише у дневни лист анодне рафинације) све што није добро тако да у Електрлизу може да стигне нешто фалично само ако се поломи у току транспорта или подизања. – Деси се понекад, наводи пример Јелена, да се ливна машина заљуља и ја онда упозорим ливца да се то не понови у следећем кругу како не бисмо у сваком реду имали по једну са танким ушицама или неједнаке дебљине. Јелена Стоилковић и њене колегинице, веома су добро прихваћене и од топионичара и од руководилаца. – После сваке смене – каже она – увек пренесемо пословођама, технологу, управнику, колико је шкарта, зашто је до њега дошло, где и шта би требало да провере машинци, информатичари, зидари који облажу ливну гарнитуру. Већ смо се навикле на сменски, ноћни рад током којег смо често на промаји, хладноћи, понекад под маском. Мени чак више одговара јер сам дуже са дететом, имам више времена за кућне послове. Није ми тешко ни да спојим две смене и да сутрадан дођем у прву. А, што су услови такви, и са тим сам се одавно помирила, јер завршили смо металургију, а не фармацију. Откако смо овде за нама је преко 100 операција ливења, а током неких ливено је преко хиљаду анода и све је добро прошло. Мислим да жене понекад могу и више да ураде од мушкараца, да се „више сете“, укажу на решења. Најважније је да процес не чека, а Електролиза је веома добро организовала своју службу контроле квалитета да би из ње излазио бакар са четири деветке.