Почетак Актуелно Жене РТБ-а: Миланка Неграновић (Јама)

Жене РТБ-а: Миланка Неграновић (Јама)

2 друго читање
0
2
574

 Сигурна вожња нежном руком

 

Због тешког и ризичног посла којим се баве изузетно ценим рударе и заједно са колегиницама настојимо да њихов силазак у јаму и повратак лифтом буде безбедан. Зато пажљиво пратимо сигнале на командном пулту, кретање ужади и поштујемо правила – каже Миланка која није могла а да не сиђе “на дно” јаме и види где раде људи којима је она веза са светлошћу дана
ЈАМА
. – У борску Јаму рудари силазе такозваним сервисним окном недалеко од насеља Брезоник, а руда из ње стиже у борску флотацију окном које зову извозним. Изнад оба окна издалека се виде четвртасте сивобеле куле. У првој, брезоничкој, смештен је моћан двоспратни лифт који може да понесе 22 тоне терета и 120 рудара одједном, а у другој извозна машина за руду. Ова прича је о Миланки Неграновић која тим брезоничком лифтом сваког дана, у прописано време, најпре спусти смену рудара, а убрзо и пословође. Ка радилиштима на преко 700 метара под земљом они лифтом иду до 512 метара дубине (15. хоризонт), а онда настављају возилима погодним за те услове. Лифтом се и враћају, а њиме командују нежне, али сигурне руке и бистре главе Миланке и још седам њених колегиница које се, из смене у смену, мењају за пултом.
Миланка је рођена у Бору (1978), завршила је средњу економску, најпре радила у трговини, а после смрти супруга две година била без посла. Од тада почиње њена борба за њу саму и двоје деце (сину ће ускоро 16, а кћери 18 година). Уз велику упорност (коју препоручује и младима) запослила се у кривељској флотацији где је радила годину дана, а онда прешла “на Јаму”. Положила је за руковаоца извозном машином и на том послу смо је и упознали пред Осми март у смени са Славицом Јовић. Јер, лифтовима увек управљају у пару, једна великим, друга малим. Славица је управо возила шахт-мајсторе (електричаре и браваре) да прегледају окно после доскорашњих мразева. Стање опреме у окну се, иначе, свакодневно контролише, а машине детаљно проверавају двапут недељно.
И, док Славица преко интерфона обавештава некога доле да ће електричари накратко проверити да ли мали лифт ради на агрегат (што је важно за, иначе, ретке случајеве нестанка струје), Миланка нам објашњава њихове обавезе. За то време око нас шкљоцају склопке, пали се и гаси дугмад, казаљке дубиномера по ко зна који пут круже својом путањом која заправо значи тих 512 метара до крајњег (за лифт) 15. хоризонта. Дебела челична ужад, коју видимо кроз прозор над дводелним пултом (један је за мали, други за велики кош), час се намотавају, час одмотавају…

Наш посао је да у тросменском раду спуштамо у јаму рударе и опрему (камионе, утовариваче, експлозив, гуме, гориво, материјал за подграду) – почиње Миланка. – Прва смена силази тачно у седам и петнаест, а пословође у осам. Излазе око пола један, а рудари у пола три. Кад су људи у питању безбедност је у првом плану, а за мене то значи да док сигналиста не јави интерфоном да је све у реду – нема поласка. Кад добијем све услове, лифт крене и зауставља се само на две успутне “станице”. То су 13. и 15. хоризонт. Раније се стајало и на деветом, а „Кафић“ је на 11. и дотле возимо само кад имамо посете. Са 15. хоризонта рудари настављају до радилишта на 17. или 19. посебним возилима. Експлозив се спушта у јаму по специјалној процедури. Тада не сме да се вози брже од два метра у секунди и ништа друго се не спушта заједно са њим.
Миланка је на сервисно окно дошла пре четири године и требало јој је времена да се ослободи страха од толико дугмади, ручица, казаљки, велике одговорности… – Искрена да будем – каже она – тек после шест месеци сам без страха почела да спуштам људе. А, овде је основно правило да пажљиво слушаш (што је она рефлексно и чинила разговарајући са нама) јер савки од звукова са пулта, интерфона, из разводних ормана – нешто значи. Следеће је да обавезно пратиш ужад, поготово кад први пут возиш неки терет. Ипак, ове велике казаљке на дубиномеру су нам све, оне су нам “очи” током вожње лифта, а ове тачке на кругу су хоризонти (седми, девети, једанаести). Чим се приближим оном на коме треба да зауставим лифт ја успорим, а и радио-станицом ме упозоре да то учиним. Ако бих нагло стала, онима у лифту то не би било пријатно. Није безбедно ни ако кренем превише брзо. Лифтови пред 15. хоризонтом (последњом станицом) сами успоравају, док на осталима то радимо ми како их не бисмо промашили. На срећу, Миланка нема драматичних искустава са лифтом. Сећа се само два случаја кад је ударио гром у оближњи далековод због чега је накратко нестала струја. То је било корисно искуство за њу, а прво што се тада уради је да се мали кош пребаци на агрегат како би сигналиста сишао доле и затворио вентил да не дође до поплављивања јаме. – То мора да се уради – каже Миланка – јер не знамо колико ће застој трајати, мада код мене то није било дуже од једног сата. Ако су којим случајем тада људи у великом кошу они се преко крова пребацују у мали лифт и тако изађу. Рад мотора, такође, доста говори ономе ко то разуме, а временом лако уочимо сваку промену звука и знамо шта она значи.
Миланка Неграновић не само да спушта рударе у јаму, већ је и сама била доле. На 11. хоризонт, у “Кафић”, спушта се чешће јер је задужена да послужи госте кафом и соком, а на најдубљи 19. сишла је одмах по запослењу да би, како каже, видела где јој људи иду и шта раде. – То је за мене било најузбудљивије искуство. И тај шлем, одело, цокуле, имају неку драж, моћ, па и од жене попут мене са 53 килограма направе нешто јаче – каже Миланка смејући се. – Са рударима које иначе много ценим због тешког и ризичног посла, имам одличан, строго послован однос. Лепо је кад знаш зашто си ту, кад радиш нешто важно, а други виде да то чиниш најбоље што можеш.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Актуелно

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Погледајте и

Пропуштено због застоја на кривељском копу „испеглали“ бољим садржајем

Са бакром на плану Иако због санације траке и примарне дробилице у новембру нису стигли до…