Жене РТБ-а: „Највише стрепим за тачност података“

Роса Лалић из Службе контроле и пријема бакроносних сировина у Топионици свакодневно ставља свој потпис на сваку мерачку листу и одговара за тачност података, а некада се деси да за једну смену прође и по 20 камиона

РТБ, ТОПИОНИЦА. – Док су ситне капи кише пробијале до костију тог прохладног, мартовског јутра, кроз праменове густе магле назиремо Росу Лалић из Служба контроле и пријема бакроносних сировина у Топионици на дрвеној скели тик поред друмске ваге у кругу РТБ-а. Из натовареног камиона узела је шта је требало и упутила се назад у канцеларију. Још није ни прекорачила праг, када је зазвонио телефон. После краћег разговора, Роса облачи јакну и поново „пут под ноге“ до ваге, јер нови камион је стигао на мерење. И тако већ двадесет година она свакодневно по сунцу, киши или снегу прелази своју утврђену маршруту.
Роса је рођена 1957. године у Бору и ту завршила средњу Техничку школу. По занимању металуршки техничар, почетком јула 1978. прво запослење нашла је у Топионици и остала јој верна све до данас. Као приправник, почела је на процесним рачунарима у групи за информатику, где је провела једну деценију.
– Те године „уводили су“ рачунаре у Топионицу, па се може рећи да сам учествовала у зачецима примене информатичке технологије у нашем погону. Све је било још увек у повоју. У огромној соби дужине пет-шест метара, дуж целог зида били су смештени рачунари, и то повећи. Па, само је диск био тежак десет килограма. „Пратила“ сам састав шљаке и бакренца, параметре (квалитет и квантитет) који су „стизали“ из командне собе Топионице („Хјустона“). Идеја је била да се повежемо са „Хјустоном“ и путем рачунара пратимо процес производње, али она, нажалост, није опстала у том виду – сећа се Роса почетка свог радног века.
У Службу контроле и пријема бакроносних сировина Роса је прешла 1995. која слови за годину оснивања те службе. Овде је њих 11, од којих је шест жена, као и њен руководилац Светлана Видановић. Њихов посао је узорковање концентрата, секундарних сировина, топитеља и енергената, праћење пријема тих сировина, као и њиховог квалитета и квантитета. Иако понекад излази и узлази на по пет минута, стално је напољу без обзира на атмосферске (не)прилике, а у канцеларији седи само када прикупља податке и јавља их сменском мајстору и техничкој припреми, Роса се не жали на посао. Каже да јој није тежак, премда је било и опасних ситуација. Ожиљак испод ока заувек ће је подсећати на једну ноћ када је, због слабе видљивости, „промашила“ степеницу и пала са скеле. Нажалост, и њеним колегиницама се дешавало то исто. Међутим, Роса највише стрепи од одговорности коју овај посао носи са собом.
– Стављам свој потпис на сваку мерачку листу и тиме одговарам за тачност података – да ли је концентрат влажан, да ли је сировина коју си примио заиста та. Деси се да за једну смену прође и више од 20 камиона. Осим друмске (раније су је називали механичка), „покривамо“ још две ваге: електронску и теретну на коју вагонима стиже концентрат из Мајданпека, у претходном периоду и увозни, као и угаљ. За двадесетак вагона колико дневно дође потребно је најмање сат до сат и по да се узоркују. У посао су укључени људи из више служби. Да би се узорковала једна композиција, у истом моменту треба да будемо присутни узоркивач, човек са железнице и ја. Ово је рад са људима, па је и нормално да дођеш у конфликт са њима. Памтим разне догодовштине, свађе са возачима, узоркивачима, сви су нервозни, журе некуд – отвара душу наша саговорница.
Са изузетком годину-две, Роса је цео свој радни век провела по сменама, навикла на њих и тврди да их није осетила као оптерећење. Најтеже су јој пале онда када јој је кћерка била мала, али се допуњавала са супругом који је увек био у првој, па се тако изборила и са њима. Сада, са укупно 35 календарских година радног стажа, чека заслужену пензију.