Жене РТБ-а: Не боји се Слађа експлозива

 Све што је потребно минерима за свакодневне послове налази се у магацину који је поверен Слађани Јакимовски, контролору експлозивних средстава на кривељском копу. – Зна се да је све то запаљиво и опасно, међутим, она поштује правила и обавља свој посао ведра и насмејана, понекад и сама минира покоју заосталу стену
РТБ, КОП „ВЕЛИКИ КРИВЕЉ“. – Слађана Јакимовска обавља веома одговоран посао на површинском копу „Велики Кривељ“. Све што је потребно минерима за свакодневне послове налази се у магацину који је поверен овој младој жени. На крају сваког радног дана минери на скици, а она у дневнику бележи све детаље о минирању, колико је чега потрошено, колико враћено, како и где остављено. Зна се да је све то опасно, запаљиво и експлозивно, међутим, Слађана обавља свој посао без страха, насмејана. Школовала се за рудара, кад је дошла овде све су јој лепо објаснили, положила је стручни испит за рад на оваквим пословима и поштује правила која важе за минере. Уосталом, све је у вези с овим послом прописано законом и Слађа на та правила упозорава и друге који доспеју у „зону њене одговорности“.
Слађана је рударски техничар општег смера – за подземну и површинску експлоатацију. Најпре је, каже, била скептична у погледу свог избора, али кад је кренула на праксу, на копове и у Јаму, било јој је све занимљивије. Данас се каје што није отишла и на студије рударства. – Могла сам много више – уверена је Јакимовска, чији је отац био топионичар, деда рудар, а више од пола фамилије радило по РТБ-у. – По завршетку рударске школе 1998. године удала сам се, али нисам дуго радила, ако изузмем нешто мало времена код приватника. Посао у РТБ-у, у Кречани “Заграђе”, добила сам новембра 2010. године. „Водила сам папире“ односно податке о производњи на тамошњем копу и поткопу, али сам у Заграђу остала само два месеца. По потреби посла пребачена сам овде, у сектор минирања, односно у базу палилаца мина на површинском копу „Велики Кривељ“ и овде сам једина жена међу минерима.
Док ју је колегиница Славица уводила у посао који је овде обављала пуних 30 година Слађани је све било необично. Али, само дотле док није упознала чега све има у магацију, где шта стоји, док није отишла на коп и видела шта се ради са тим о чему брине. – Схватила сам колико је то одговоран и опасан посао, али и то да могу да га обављам – каже Јакимовска. – А, прво чему су ме научили била је одговорност, то јест да овде све мора да буде „цакум-пакум“. Минери ми ујутру дају списак материјала који им је потребан, обаве минирање и ако нешто врате све то забележим. Сваки дан се све пребројава јер стање у магацину и књигама мора да се сложи у грам и комад. Не сме да буде ни мањка ни вишка! На то су ме посебно упозорили и досад нисам имала проблема. Стално себе проверавам свесна да овде не сме да се погреши.
Сама помисао на разорну моћ експлозива није весела, али кад се човек стручно оспособи, а Слађана је положила не само за такозваног манипулатора експлозивом већ и за палиоца мина, онда нема страха. Јесте опасно, изазован је то посао, али кад год може она оде са минерима на коп. Са њима минира заостале комаде стена тзв. жолове, а једном су јој дали и да опали читаву серију, наравно, уз поштовање свих мера.
Слађа не може да напусти радно место све док се не заврши минирање, док се не раздужи материјал, док се не „испишу књиге“. Остане некад и поподне, ради суботом и недељом јер евидентира све што је у вези са минирањем не само на овом, већ и на коповима “Церово” и Заграђе. Али, никад се није покајала што је прихватила овај одговоран посао, првенствено због колега. – Најважније је кад човек има са ким да ради, кад му је пријатно да дође на посао, поготово ако више времена проводи са њима него са својима у кући. А, и овде смо као нека породица – каже она. – Зна се ко шта ради и немам шта да им замерим, а надам се ни они мени.Веома су позитивни и мислим да нисам могла да се нађем у бољој екипи.