Жене РТБ-а: Пакује катоде и сече ушице

Сестре Исмија и Љазима Имери, једине жене у Електролизиној РЈ за производњу катодног бакра, од 2007. године заједно на истом радном месту

ЕЛЕКТРОЛИЗА. – Чак три члана породице Имери: Исмија, Љазима и Сафет зарађују хлеб у Електролизиној РЈ за производњу катодног бакра (електролитичка рафинација). Сестре су на истом радном месту – производња полазних катода, док брат ради на кацама. Када смо потражили Исмију и Љазиму, једине жене у Рафинацији, њихове колеге су нас погледале мало изненађено. Знају они њихова права имена, али ваљда су очекивали да питамо за Бибу (Исмија) и старију Јазу (Љазима) која је тада била на боловању. Тако нам Исмија своје представљање и поче речима да је откад зна за себе сви зову Биба, па и овде на послу.
Исмија је рођена 1964. године у Бору, где је завршила средњу Техничку школу и стекла звање металуршког техничара. Запослила се 1987. у Електролизи. Као бригадир за експедицију, 20 година је провела у Фабрици филмова и фотохемикалија. За то време, по потреби, радила је и у Фабрици соли метала, и то по сменама. Након продаје Фабрике филмова, прелази у Рафинацију, где је распоређена на производњу полазних катода и сечење ушица. Сестра и она су овде заједно од 19. децембра 2007. године. Љазима ће ускоро у пензију, а Исмија је зарадила 28 година стажа.
– Практично „покривам“ два радна места. Док сестра и ја нисмо ту дошле, на машини за паковање су радили само мушкарци, па смо нас две прве „пробиле лед“. Међутим, жене су секле ушице и пре нашег доласка. Паковање полазних листова је тежак, напоран физички посао. На једно ногаре стане 270 катода, па је оно тешко око 1,5 тоне. Дневно у једној смени правимо, у просеку, четири-пет ногара. Када је потребно, перем катоде водом из шлафа, пуним цеви, па онда трчим на сечење ушица. И то је опасан, ризичан посао. Раније се дешавало да људи остану без прстију, па и руке уколико не воде рачуна. Зато, колико год да имаш проблема, мора да отвориш четворо очи и будеш концентрисан – наглашава Исмија.
За ову вредну жену, која не одбија ниједан посао, њени руководиоцу имају само речи хвале – изузетно добар и одговоран радник. Никада није закаснила на посао. Пошто ради само у првој смени, ту је већ у пола седам и колегама кува кафу. Осмех не силази са њеног лица, а увек је спремна на шалу. Воли да ради са младима, да се са њима договара, да им неки савет било о послу или приватним проблемима. А, они слушају, како је већ ко зове, њихову тетка или мама Бибу. Каже да је срећна због тога што може да се уклопи у њихово друштво и да их разуме, јер има два велика детета. Исмија, самохрана мајка, поносно истиче да јој је старија кћерка апсолвент Медицинског факултета у Нишу, а млађа ученица четвртог разреда Медицинске школе у Зајечару.