Драгослав Радисављевић: Много се радило, али је увек било шале

ТОПИОНИЦА. – Драгослав Радисављевић, дипл. инж. машинства, већи део свог радног века од 33 године провео је у Рудницима бакра Бор, али је у пензију отишао из Топионице (Каменолома). Драгослав је рођен 15. новембра 1950. године у селу Послон код Ражња, где је завршио четири разреда основне школе, па још четири у Ражњу и средњу у Параћину. Дипломирао је 1982. на Техничком факултету у Бору (одсек машинство у рударству и металургији), и то као прва генерација. Радни век почео је наредне године у Флотацији Бор, где је прешао пут од инжењера у одржавању до шефа машинске и електромашинске службе. Ту је био до почетка изградње Рудника „Церово“, када је прешао у Службу инвестиција РББ-а. Низали су се послови: отварање „Церова“, транспортни систем од Кривеља до Бора, проширење кривељске флотације… Одатле је 2004. дошао у Каменолом (Топионица) и постао пензионер на свој 65. рођендан (15. новембра 2015.).
– У борској флотацији се највише радило у односу на све остале погоне у којима сам био. Ова флотација има преко 900 јединица опреме и ниједна не сме да стане. На копу, на пример, може да ради неколико јединица (пет камиона, остали не), док је у флотацији све повезано у технолошки ланац и све мора да ради. У таквим условима одржавање је врло сложено и специфично. Једном приликом када смо решавали проблем са млином, а млинови су „срце“ флотације, три дана нисам био код куће док то нисмо обавили. Заиста се много радило када је требало, али је увек било шале. Атмосфера и међуљудски односи су били изузетни. Најважније ми је да тамо где сам ја био одговоран у неком послу није било повреда радника и то сматрам својим највећим успехом – истиче Драгослав.
Наредна етапа у његовој каријери било је „Церово“ које је требало допројектовати пре почетка изградње. Биле су то године када је наша тадашња држава била под економским санкцијама међународне заједнице. Присећа се како је једно возило стално ишло за Београд и њиме је из Института за рударство стизала докуметација шта да се ради у наредних неколико дана. „Церово“ се, практично, пројектовало у ходу. После су се из тзв. кривељске бараке преселили на терен када је почела да стиже опрема из Бора (млинови, згушњивачи, пумпне станице) и из Мајданпека (дробилице). Драгослав је најпре био инжењер у инвестицијама, а потом је водио млевење, хидротранспорт, пумпну станицу, цевовод.
– Онда је на ред дошао транспортни систем од Кривеља до Бора. То је ишло мало спорије од даноноћног рада у „Церову“, али систем није лош пошто, са неким ситнијим изменама, још увек ради. Следећи изазов било је проширење кривељске флотације, што је подразумевало повећање капацитета транспортних трака и сита и уградњу нових флотационих машина. Ово се дешавало 1999. године за време НАТО- бомбардовања, па смо морали да идемо и пешице. Није било лако, али смо све то превазишли – сећа се наш саговорник.
Драгослав је у Каменолом дошао на место руководиоца машинског одржавања. Али, републичка инспекција је 2003. године затворила овај рудник, јер није имао неопходну документацију. Иако „није добио задатак од надлежних“, договорио се са управником Каменолома да обезбеде све потребне папире. – Након неколико година рада на прибављању документације, добили смо дозволу за експлоатацију. После смо имали још активности – за употребну дозволу било је потребно још пројеката. Али, оно на шта сам веома поносан јесте да смо први урадили студију утицаја Каменолома на животну средину.
Пензионерске дане и Драгослав и његова супруга посветили су унуцима – двогодишњем (од сина) и петомесечном (од ћерке). А, младима поручује да је најважније гајити и неговати праве људске особине и вредности. То је основа, све остало долази као надградња. – Уосталом, цело друштво треба да се конципира тако да се „производе“ људи са таквим врлинама – поручује Драгослав.