Идеје преточене у бронзане скулптуре

С. Симијоновић: „Наши ливци су максимално добро обавили свој посао, а уметнике смо чекали да искажу своје жеље и ураде финалну обраду”. – Калупари су основа технолошког ланца у ливници, а калупарење захтеван занат који не може да се научи за неколико месеци. – Овде се ради и стандардни програм, углавном, за потребе одржавања у погонима РТБ-а.
– Као и минулих 27 лета, ливница фазонских одливака у Ливници бакра и бакарних легура крајем јула била је стециште уметника – учесника овогодишње, 28. по реду, Колоније „Бакар”.

Ливци су њихове идеје већ преточили у бронзане скулптуре, а вајари су дошли да, пркосећи великој буци и високој температури, ретуширају и дају завршни гланц својим делима. Већина учесника Колоније су млади, а процес ливења није нешто са
чиме се свакодневно могу срести. Ово им је била јединствена прилика да виде технологију са песком и како изгледа у великом формату, много већем него што ће икада моћи да раде. Иначе, количина материјала који могу да употребе је ограничена и од прошле године износи 600 килограма бронзе за све. Лани су утрошили 471, а сада су мало премашили ту бројку.
-Модели, и то у деловима, достављени су још у априлу и ливци су максимално добро обавили свој посао. Уметнике смо чекали само да искажу своје жеље, оцене да ли им се скулптура свиђа и ураде финалну обраду којом ће им улити душу. Неко остави онако како јесте, неко тражи мало другачију патину, углавном, своју идеју пренесу нашим радницима и они то заврше. Нису били много захтевни, супер су за сарадњу – каже Слађана Симијоновић, руководилац фазонске ливнице. Колонији се можда највише радују ливци-калупари да би, како сами рекоше, „разбили” монотонију и радили моделе другачије од уобичајених. Од укупно 27 запослених у фазонској ливници, четворица-петорица су калупари са по 30-ак година радног стажа. Шефица Слађана има само речи хвале за њих и примећује да све може да се калупује и излије. – Све што се овде ради полази од калупара, они су срж и основа тог технолошког ланца. Калупарење је баш захтеван занат који не може да се научи за неколико месеци. Потребно је да се проведе дуже времена поред неког ко то ради да би човек укапирао, „повезао” ствари и сам почео да ствара. Ови који су остали ускоро ће у
пензију, а наследнике на послу немају. Нема их ни на Бироу за запошљавање, па ће проблем бити стварно велики – наглашава Симијоновићева.
Један од њих је и Драгиша Миладиновић који је, осим у првој (запослио се октобра 1985.) и једној када је био у ЈНА, учествовао у свим
досадашњим колонијама. – У почетку је било интересантније, сада ми је то већ постало рутина. Сарадња са уметницима је добра. Нико се није
жалио ни на шта. Углавном, сви су били задовољни. Завршио сам Техничку школу 1984. (наша генерација је била последња). Након тога млади се више нису школовали за ово лепо и занимљиво, а сада и дефицитарно занимање. За њега је потребно доста прецизности, вештине, стрпљења, што се стиче искуством. Да би се „ушло” у суштину посла, потребно је време. Сваки калуп је специфичан – за воштане треба много више учења, док ови други (дрвени, гипсани) могу да се савладају за три-четири године – прича Миладиновић.
Поред дела из Колоније, овде се ради и стандардни програм, углавном, за потребе РТБ-а (одржавање тешких машина – наливање цинком дробилица на Површинском копу „Велики Кривељ” и у РБМ-у, израда чаура, расхладних тела, тампинга, жакета и канала за испуст шљаке за Топионицу, као и резервних делова за Фабрику сумпорне киселине, Енергану и Електролизу). За овај део Ливнице слободно се може рећи да је прерастао и у малу, уметничку радионицу. – Осим за потребе Басена, имамо посла и за „трећа” лица. Радимо фигурице за презентацију (ливац, Свети Сава, а завршили смо и велику статуу рудара за Мајданпек), као и тзв. црквени програм. Недавно је стигла поруџбина три крста (дужине преко једног метра) за кровове цркава – закључује Симијоновићева.