Настављамо у бољим условима

– Између два рударска празника (од 6. августа 2011. до 6. августа 2012. године) у пензију је отишло 116 радника Рударско-топионичарског басена Бор (34 из Рудника бакра Бор, 17 из Рудника бакра Мајданпек и 65 радника из Топионице и рафинације бакра Бор). За њих је, по традицији, организован свечани испраћај у пензију.
На свечаности у „Клубу РТБ Бор“ у Брестовачкој Бањи срећан одлазак у пензију деведесетдеветорици радника РББ-а и ТИР-а пожелели су директори Небојша Радошевић и Бобан Тодоровић.
-Захваљујући вама, који сте делом свог радног века радили у најтежем периоду Басена Бор, ми сада настављамо у бољим условима – поручио је пензионерима директор РББ-а Небојша Радошевић.
-Учили сте нас да будемо добри радници и професионалци и сачували од повреда. Сањали сте боље услове и нове технологије и ми ћемо те ваше снове остварити – обећао је пензионерима директор ТИР-а Бобан Тодоровић.
Новопечени пензионери Басена Бор имају своје пензионерске планове, али, обећали су, свој комбинат бакра неће заборавити.
Љубомир Богдановић (РББ)
Алфа и омега одржавања

Радници флотације „Велики Кривељ“ кажу да је Љуба Мољац (Љубомир Богдановић) „алфа и омега“ одржавања у флотацији. Љубомир Богдановић то, као и надимак Љуба Мољац, прихвата са смешком и одобравањем:
-Позвали су ме да помогнем када је 1984. године пукла брана кривељског јаловишта. Помогао сам и остао у флотацији све до пензионисања. Некада је кривељска флотација била најмодернија у Европи и било је милина радити. Касније је одржавање било све теже јер није било довољно резервних делова. Е, тад је требало бити мајстор: скидаш једно – крпиш друго, од два правиш једно – смеје се Љуба Мољац и додаје да су и за то потребни још веће знање и уиграна стручна екипа.
На питање ко ће уместо њега бити „алфа и омега“ одржавање у флотацији, Љуба Мољац шеретски одговара:
-Нема хлеба без мотике. Нека млади раде, уче и поштују радну дисциплину. Обучавао сам многе, али само један ће ме достојно заменити.
Љубомир Богдановић одлази у пензију срећан што ће још један Богдановић, његов син, радити у флотацији „Велики Кривељ“ и то на одржавању и припреми склопова и агрегата:
-Баш као ја до јуче. А могао сам још да радим…
Паун Траилуцић („Заштита”)
А сад пољопривреда
Паун Траилуцић је у свом радном веку променио многа занимања и предузећа. Почео је као возач виљушкара у Фабрици бакарне жице, прешао у Ватрогасну јединицу РТБ-а Бор и стекао пензију као возач интервентних возила у „Заштити“ која обезбеђује имовину РТБ-а Бор.
-За доброг радника нема тешког посла у било ком предузећу и у било којој смени. То је и моја порука младима. Ако воле и цене свој посао, ништа није тешко – каже Паун Траилуцић.
И пре одласка у пензију Паун је у Злоту био добар домаћин. Сада за домаћинство и пољопривреду има више времена и тако ће проводити пензионерске дане.
-Пољопривредник никада није у пензији јер на селу увек има посла. Имам 15 хектара обрадиве земље, десет крава, петнаестак свиња, овце, пчеле… Сваког другог дана нишкој „Млекари“ предајем по сто литара млека. Члан сам Удружења говедара сименталске расе и Удружења пчелара. Ко воли да ради, увек има посла – не брине Паун Траилуцић како ће проводити залужене пензионерске дане.
Јонко Ћиров (ТИР)
Нова топионица – спас и за Србију
Топионичар Јонко Ћиров је цео свој радни век од 42 године (са бенефицијама) провео поред пламене пећи, почев од чишћења шљаке, затим као ВК мајстор на испусту шљаке, предрадник, сменски мајстор и на крају пословођа.
– У Топионици нема лакших послова. Температуре поред пећи, поготово лети, достижу и 70 степени Целзијусових. Овде не може да се ради у кратким рукавима него у радном оделу, иначе, изгориш! Уколико приђеш оној ватри, одмах добијаш опекотине трећег степена. Ту су и бука, сумпор-диоксид – ако скинеш маску некад се деси да крене крв из носа. Мало незнања, мало више непажње, неодмарања и зачас се догоди нешто што не желиш. Мени је лице горело два-три пута, а и ноге. То је саставни део посла. Упркос таквим условима, здравље ме за сада добро служи. Бити топионичар је занат који мора да се учи. То је одговоран посао и мора да се поштује. Плата сада јесте добра, али и није ако се имају на уму услови у којима радимо. Добро је што РТБ није продат, како би и наша деца сутрадан могла да остану овде, јер ја сам из Бабушнице дошао у Бор, завршио средњу школу, запослио се, засновао породицу, направио кућу. Нова топионица је спас не само за РТБ и Бор него за целу Србију. Сиугурно ће све бити боље када се побољшају и услови рада. Младима поручујем да што више раде, унапреде производњу и чувају то што имају.
Мирјана Стојковић (ТИР)
Брига за чистији ваздух
Мирјана Стојковић, металуршки техничар, отишла је у пензију са 36 година стажа у Топионици. Почела је 1978. у Фабрици кисеоника, потом била евидентичар на реактору, 1983. је прешла у платни одсек, а 1998. у техничку припрему.
– У Кисикани сам радила као лаборант, и то по сменама. Ту сам и стекла бенефицирани радни стаж. Тада сам имала једно дете, али ми сменски рад није тешко пао јер сам била млада. Услови су били одлични, фабрика нова и чиста, а ми у белим мантилима. На реактору је било другачије, делила сам ХТЗ средства, писала шихте, бринула о свему. У платном одсеку сам била са шест колегиница. У то време немаштине радиле смо и ноћу, односно делиле плату да је инфлација не би „појела” до јутра. Преласком у техничку припрему, осим производње, додали су нам и тек основани мониторинг ваздуха. На свака два сата „пратили” смо целокупну производњу од припреме до рафинације и бележиле податке колико је шарже утрошено, лонаца шљаке, бакренца… Правиле смо извештаје и слале инжењерима и директору а, истовремено, пратиле смо и загађење ваздуха у граду. У почетку ми је било занимљиво, јер је било ново и први пут смо се срели са компјутерима. Али, тај посао је психички веома напоран и одговоран, осам сати си „везан” за столицу и активно пратиш на екрану шта се дешава. Бележиле смо минималне и максималне вредности, када мора да се реагује. Одмах смо обавештавале сменске технологе да предузимају мере. Често су нас звали и грађани, али нисмо имале овлашћење да дајемо податке него смо их упућивале на технолога и управника. И као пензионерка имам много обавеза, пошто сам бака четворо унучади а недавно сам открила и интересовање за израду фигурица од папира. Сада уживам у том хобију.
Јагода Насковић (ТИР)
Била сам одговорна радница
И Мирјанина колегиница, такође металуршки техничар, Јагода Насковић је свој радни век провела у Топионици. Почела је 1978. године као оператер система за праћење процеса производње.
– „Уносиле” смо анализе концентрата, бакренца, шљаке, правиле програме. То је била новина у оно време, није било обуке за рад на рачунарима него нам је предавао тадашњи шеф Влаховић. Училе смо како да радимо табеле, на почетку је то био Фортран програм, али ми није било лако, пошто сам у школи учила руски језик. После сам прешла у техничку припрему, ту сам била „најстарија” јер сам дочекала осталих шест колегиница. Дошле су и инжењерке које су „водиле” процес производње, а ми смо скупљале податке. Радило се по сменама, како би ујутру све било припремљено. Задовољна сам својим послом, сваки има своју тежину, али доноси и лепе ствари. Било је пуно елана, воље, дисциплине, сматрам да сам била одговорна радница. Ипак, тешко ми је пао рад по сменама, јер сам тада имала више година. Али, све се издржи. Док на екрану пратиш податке, сам си, нико ти не смета, никоме не сметаш. Ни сада у пензији ми није досадно, пошто чувам унука.
Миленко Пантић (ТИР)
Враћен образ радницима Басена

Миленко Пантић, са 40 година стажа, отишао је у пензију као виши техничар на мерењу и контроли квалитета у трезору Златаре. Овај, по занимању машински техничар, запослио се 1972. у Електролизи и све време је био веран овом погону – по половину радног века провео је на линији бакра у Рафинацији и контроли у Златари.

– Најпре сам био прегледач каца, што је један од тежих физичких послова, док је онај у трезору веома стресан и одговоран. Међутим, када човек сам себи постави стандарде, ипак, субјективни фактор је тај који одлучује о свему. Овај посао „покрива” пуно тога, почев од анализе улазне сировине у Златару, полупроизвода, узорака, припреме, преко слања у лабораторију до мерења и експедиције готових производа. Имао сам свој систем рада и одређену „дозу” одговорности, поготово код експедиције племенитих метала. Полуга злата или сребра, платина, селен мора да се мери децималама, поседује прописани квалитет и да са пратећим папирима стигне до крајњег купца на светској пијаци.
Није баш увек све ишло глатко – на почетку сам ујутру проверавао себе шта сам претходног дана радио и, можда, негде погрешио. То је нешто што човеку узима много од живота. Некада је век „трајања” радника на овим пословима био осам-десет, а ја сам ту провео 21 годину. Однос према раду је био другачији и створили смо неке темеље млађим колегама.
– Ово што се сада дешава у РТБ-у је изузетно добро и за предузеће и за грађане Бора – сматра Пантић. – Садашње руководство Басена и ТИР-а успело је да у овим временима, када се неке ствари продају врло јефтино, сачувају темељ не само Басена него и Србије и врате поуздање и образ радних људи. Не без разлога све очи су упрте у нас, јер када је нама добро, иде и целој Србији. Драго ми је што сам у неколико претходних година био део овога што се сада постиже и што ће бити у РТБ-у. Нека дођу млади и нека буду бољи од нас. Желим им пуно више рада. Иако сам се психички спремао за пензију, у почетку сам се осећао безвредним. Сада више помажем супрузи, помало радим приватно, уз добру књигу и дружења, време брже пролази.
Момчило Живић (ТИР)
Најзадовољнији успешно обављеним послом
Металуршки техничар Момчило Живић свој пуни радни век од 40 година стажа (са бенефицијама) провео је у Ливници бакра и бакарних легура. Запослио се 1976. у старој ливници, када је тамо радило њих 80, на три-четири индукционе пећи („петотонка” и „двадесетотонка”). Почео је као „обичан” радник, временом напредовао до технолога на линији бакра (17 година) и са тог радног места отишао у пензију.
– Радио сам по три-четири смене када је требало. Имао сам и технолошка унапређења решавајући неке проблеме на линији, тако да су ме звали од куће и дању и ноћу. И тако све док нова ливница није стала. Пећ коју сам „водио” – а то је технологија која се и данас уграђује у свету – има велики капацитет, само што треба да се уведе аутоматизација. Било је тешко док смо радили, од високе температуре зној лије на све стране, али је највеће задовољство када успешно обавиш посао. Другарство је било велико, поготово када се ради у тешким условима. Упркос томе, тражио сам од њих да се максимално ангажују. То је екипа од 10-12 људи и, уколико затаји једна карика, све оде у шкарт. А, то није мало – 10 тона на сат, па треба да се поново враћа у пећ, што је свакако велики проблем. Другарство се настављало и ван посла – колеге ме и данас поштују, зову, долазе у моју кућу. Младима бих поручио да раде, али и да гледају себе. Имам троје деце – две ћерке и сина. Пензионерске дане најрадије проводим у риболову – бар једном недељно, по два-три дана, одем на Дунав и уживам. Мало се занимам и око аутомобила, поправљам их и није ми досадно. Још увек имам утисак да нисам потпуно слободан.
Стана Бранкован (РБМ)
Време обележавају људи
Стана Бранкован је једина жена која је између два Дана рудара радни статус заменила пензионерским:
-Провела сам 28,5 лепих година радећи у Руднику као чистачица. Било је некад овако, некад онако, али ипак лепо. Све тешкоће сам већ заборавила и знам да ћу то време памтити по дивним људима са којима сам радила – каже Стана, тужна што је због болести морала у инвалидску пензију, а опет спремна да се нашали на свој рачун:
– Тешко сам се запослила, а лако отишла у пензију. Младима желим да се лакше и брже запошљавају, руднику да има више могућности да их ангажује, а свима да брину о здрављу, јер када је оно добро – све је лако – поручила је Стана не кријући да јој, када о овоме прича, сузе једноставно беже.
Владимир Јасенски (РБМ)
„Марион 8“ ће „плакати“ за њим
Владимир Јасенски је, примајући поклон-честитку од директора РБМ-а Светомира Мустецића, чуо и необичну похвалу да ће „марион 8“ „плакати“ за
њим.
-Радни век сам провео сменски радећи на багерима, а „марион 8“ је само последњи у том низу. Запамтио сам све, и добро и лоше. Имали смо године производних рекорда, великих радних успеха, али и сјајне људе и другарство о којем бих данима могао да причам. Најтеже ми је било када је рудник био пред затварањем. И онда, као и сада, веровао сам у будућност рудника и сигуран сам да ће у Мајданпеку рударења бити и дуго после нас – рекао је Владимир Јасенски и поручио дојучерашњим колегама да негују другарство, брину о здрављу и добро раде.
Ненад Стојићевић (РБМ)
Да млади имају више посла и деце
Да годину дана није радио у Кучеву, Ненад Стојићевић би могао да се похвали да је читав радни век провео у мајданпечком Руднику бакра као руководилац вулканизернице, одржавања транспортних трака, машинске припреме, ПУС-а:
– Било је свега, али тешкоће заборављамо и са радошћу се сећамо лепих догађаја, сјајних људи и добрих времена. Младим колегама желим да имају што више посла и – деце. Јер, када се све сагледа, ипак су деца најважнија – каже Ненад Стојићевић.
Традиционално дружење пензионера завршено је обећањем да ће се и убудуће у оваквим и сличним приликама сретати, евоцирати успомене и дружити.