Пензионери РТБ-а: Десимир Пунђејевић (РБМ)

Рад, рекорди и другарство се не заборављају

 

И у најтежим временима веровао је да рудник има перспективу и није погрешио. Погрешили су, каже, они који су отишли

РБМ. – Да човек не поверује како је брзо протекло време од првог радног до првог пензионерског дана, јер као да је јуче била та давна 1980. година када сам се, запосливши се у Руднику бакра Мајданпек, упутио ка секундарном дробљењу на којем је било моје прво радно место – са дозом неверице причу о раду у РБМ-у, где је захваљујући бенефицији премашио 45 година стажа, започиње руковалац примарним дробљењем Десимир Пунђејевић, ВК дробиличар. Радно место на секундарном дробљењу, убрзо након одлужења војног рока, заменио је примарним и до пензије радио на том месту на којем тешка возила ископану руду кипују, убацују у дробилицу, где понекад краном мора да се помогне да све функционише како треба. Ту треба решавати и заглаве, одглаве што подразумева и додатно велики физички напор било да је узрок блок или глиновита руда, али и све друго што успорава или зауставља производњу на том првом и важном кораку процеса прераде руде.

Десимир је трећи степен рударске струке завршио у Мајданпеку, а до ВК квалификације и петог степена стручности стигао после само неколико година када га је са групом колега предузеће упутило на дошколовавање у Костолац. – Све време радио сам по сменама, што, наравно, није лако, али и нема посла који нема одређену тежину. Када се то схвати онда се и на сопственом некако лакше подноси и прихвати – објаснио нам је Десимир. Као најтежи догађај који памти издвојио је повреду свог колеге 90-их година прошлог века приликом покушаја да отклони блок заглаву у дробилици: – Обрушили су се блокови на њега и умало није искрварио, мало је недостајало да ногу изгуби, тако да ми је још свеже сећање како сам му притекао у помоћ, помогао му да се извуче и спаси. То је нешто што се не заборавља, а када је реч о физичком послу, то се да издржати. Све те тешке ситуације које подразумевају физички рад и ангажовање, у добром расположењу, договору и заједничком раду са колегама, кроз шалу, смех и лепу реч лакше се савладавају. То је лекција коју је пренео и свом сину запосленом на истом месту, на примарном дробљењу РБМ-а. – Увек сам веровао да рударење у Мајданпеку има перспективу. На памет ми није падало да напустим посао у руднику, када су многи у томе и отпремнини видели решење и спас од тешкоћа које су обележиле прве године рада у овом веку. Нисам погрешио, већ они који су отишли – каже Десимир објашњавајући да је од рудника имао и добру плату, дошколавање, стан, да му се ту запослио син, а он стекао пензију. Пун је наде да рударење у овој средини може поново да доживи процват, да послу у руднику могу да се надају и будуће генерације, а град и општина развоју и напретку. Што се њега тиче, признаје: – Другарство на послу је нешто што ћу као најлепшу успомену понети и никада нећу заборавити, наше рекорде, феште, наградне рекреације, све оно чему смо се радовали и што нас је и у тешким временима одржало.