Стипендија ме довела у рударство

 

Најлепше је кад завршиш смену и изађеш здрав и прав на светслост дана, јер не може човек да процени да ли је безбедно свуда где прође током својих послова на јамским хоризонтима. – Отишао сам у пензију са скоро 47 година стажа, сем плате од фирме нисам узео ни стан ни било шта, надао се да ће моји зетови наћи посла у струци у РТБ-у, али од тога засад ништа и није ми баш право што је тако
БОР. – Милорад Урсуловић из Злота, сада зет у Подгорцу, остао је без мајке са пет година и одрастао уз деду и оца у сиромашној породици. Пошто отац није нигде радио, надничарио је, то је натерало Милорада да се, имајући у виду стипендије које је давао РТБ, определи за рударство. Тако је после две године тзв. заједничких основа, уписао, и 1983. завршио, за руковаоца рударске механизације у подземној експлоатацији. Пошто је чак у Деспотовцу могао да се школује за четврти степен, одлучио је да остане на том трећем и крајем те године је почео да ради. А, пошто га је здравље служило те није имао прекида у послу, вредно је радио све до јануара ове године када је у 52. години живота отишо у пензију са 46 година и 8 месеци стажа.

Прве две године – прича Милорад – радио сам у бригади која је бринула о јамском колосеку. Кад сам се вратио са одслужења војног рока опет су ме усмерили на извоз руде и ту сам обављао разне послове. И на точењу, и као сигналита, и као пултиста, десетак година смо малим локомотивама-акумулаторкама превозили богату руду. После смо пребачени овде на тзв. доњу Јаму где се превозила и јамска и руда са старог копа који је у то време још радио.
И Милорду су, као и његовом колеги Момиру, у лепом сећању те прве године у Јами. Било је и добрих и лоших тренутака, и шале и нервозе, али све је прошло. Током толиких година под земљом прошао је само са једном лакшом повредом када га је ошамутила крупица руде падом на његов шлем. Али, колеге су биле ту и све се добро завршило. – Најлепше је – каже Милорад – кад завршиш смену, изађеш здрав и прав на светлост дана. Јер, не може човек да процени да ли је свуда безбедно кад пролази током својих послова јамским хоризонтима. Најрадоснији смо што смо завршили радни век и доживели да одемо у пензију.
Све време док сам радио – наставља причу млади пензионер – живео сам у селу и путовао до посла. Немам неку фарму, већ сам се бавио пољопривредом тек за потребе нашег домаћинства и тако ћу наставити. Ја сам изабрао рударство као свој животни позив и од тога смо се са супругом издржавали и децу подизали. Од старије имамо два унука, од млађе једног. Надали смо се да ће наши зетови наћи посла у РТБ-у, али од тога, засад, ништа. Старији зет, чији је отац такође стекао пензију у рударству, погонски је инжењер енергетике, а ради као трговац! То ми није баш право јер од толиких година проведених у фирми, сем плате, нисам узео ни стан, ни било шта. Старија ћерка, која има економску школу, такође ради у трговини, а млађа је медицинска сестра у борској Болници. Млађи зет такође има факултет, “нешто за компјутере”, али ни он не ради у струци, већ код приватника.
Морали смо, каже на крају Милорад, да се оволико задржимо, да пребацимо 45 година стажа, како не бисмо ишли у пензију са умењењем. Прописи су промењени и џаба нам бенефиција кад морамо да чекамо године старости или да прихватимо трајно умањење. Јер, пензије рудара више нису тако високе као некад.

You may also like

Leave a reply