Почетак Пензионери Пензионери РТБ-а: Сретен Адамовић (Борска флотација)

Пензионери РТБ-а: Сретен Адамовић (Борска флотација)

4 друго читање
0
0
391

 Млади да бирају струку коју воле

 

Борска флотација остаје ми у лепом сећању јер сам се у њој запослио са непуних 19 година и 42 године радио посао који сам волео, а ту сам упознао и супругу. Мој позив је тражен, али није лак, има ту зрачења, гасова, страдају очи, зуби… Међутим, кад се ради са вољом и најтежи послови, попут одглављивања дробилице или одмрзавања цевовода, успешно се савладају – каже заваривач рођен у Голубињу на Дунаву, а одрастао у Бору
БОР
. – Сретен Адамовић, пензионер Борске флотације, рођен је 27. априла 1961. године у Голубињу на Дунаву, општина Мајданпек. Имао је тек годину када је са родитељима стигао у Бор, тако да може рећи и да је Боранин. Завршио је средњу машинску школу и као заваривач се запослио јануара 1980. (са непуних 19 година) у Борској флотацији где је провео 42 године и као пензионер се вратио свом Дунаву. Иде, каже, често у Доњи Милановац, место дивно за одмор. Сретен није риболовац, али има “занимације” на плацу и кући горе према брду коју је подигао његов отац. У Милановцу, каже Сретен, није леп само Дунав, који својом ширином ту подсећа на море, већ су добри и људи, па се радо спусти до плаже на дружење.
Већи део свог радног стажа провео сам као заваривач, па онда као бригадир у смени, а последње три године као рачунополагач у алатници. То би се могло сматрати неком врстом пипреме за пензију – каже Сретен и прича нам како је бити заваривач у најстаријем басенском погону. – Па, било је доста тешко. Додуше, кад сам се запослио борска флотација и није била толико оронула, али је временом доста тога попустило, а погон је веома простран. Тада нас је било више радника, али и довољно посла. Касније нас је бивало све мање, а посла све више. Дуги низ година одржавао сам флотационе машине, а касније отклањао кварове у читавом погону – од филтраже до јаловишта. Ја сам волео свој позив и данданас га волим. Радио сам и као електро, и као гасни заваривач. Занимљив је, али и тежак, има ту зрачења, гасова, страдају очи, зуби

Као првог већег посла у каријери Сретен се сећа изградње погона “Белоречког пешчара”. Са колегама из Кривеља, ФОД-а, РГП-а и још неких фирми, њих тројица из Флотације су три месеца радили на монтажи и то му је остало у сећању: – Велики посао, одговоран, проверава се сваки вар, али било је и задовољство – каже Адамовић. – Из флотације највише памтимо зиме када се на минус 20 ледио комплетан цевовод од пумпе према филтражи. Морали смо бренерима на цевима да отваримо „прозоре“, да би их врелом водом одглавили, а онда их поново заваривали. Тако од цеви до цеви, а мора што пре, јер нема производње, нема концентрата.
Сретен је имао и неколико опекотина, односно повреда, када се, варећи пумпу, оклизнуо и пао на леђа са скоро три метра висине. Због повреда кичме тада насталих Сретен је отишао у превремену пензију (са 41 годином и 2 месеца стажа). Боле га, каже, и рамена од ношења боца. – Није то као сад, него боцу на раме па у погон, тамо где треба да вариш. Ова са кисеоником је десетак-петнаест кила, а са дисугасом преко 30. И, кад то носите 300 или 500 метара горе-доле по степеницама у погону, остају последице. То вам је она тежа страна посла, али има и лепих. На пример, кад се нешто добро уради, заврши на време или пре рока, пусти у рад, прослави… Задовољни сте кад знате да сте учествовали у томе. У мом послу – наставља Сретен – најважније је да вар држи, ако је цевовод да не процури, ако је конструкција да не падне. Искуством сам много тога стекао, али човек није савршен. Увек може да се нешто уради боље, да се нешто унапреди. Раније се другачије почињало. Имали смо мајсторе, ишли са њима, носили боце, прибор, помагали, гледали, „крали“ занат. Сада и кад дође млађи човек, мада их слабо има, нема ни времена да се уходава. Одмах “у ватру”. Најкомпликованије ми је, на пример било, одглављивање дробилице. Кад упадне у њу неко страно тело, гвожђе или зуб од багера, заглави је и онда морате да уђете у њу одоздо, да у неприродном положају сечете све док не избаците то страно тело, а ту је прашина, гасови, топлота, па долази до гушења. Један старији колега се онесвестио.
Очигледно да посао којим се бавио Сретен није лак и зато је и данас тражен. Њему, каже, никад није било монотоно. Увек се радило нешто друго, а најлпеше је, ипак, било оних првих дана када је био пун елена, воље. – Тај посао сам волео, а волим га и сада – каже он. – Имам свој апарат и повремено заварим неку ограду, веранду комшијама… Препоручио бих младима да одаберу занат или струку коју воле, а не само да би нешто завршили, па се касније злопатили на том послу или остали без перспективе.
Сретенова супруга је такође радила у борској флотацији и већ три године је пензионер. – Ми смо се у флотацији упознали, каже он, заједно смо провели радни век и због тога ми је Флотација драга и остаје ми у лепом сећању. А, како проводим пензионерске дане, питате. Па, некако ми је дан био испуњењи док сам радио. Посао, дођете с посла, мало одморите… Сад је то другачије, да не кажем досадно, мада и пензија, та слобода, има своје чари, па колегама који још раде честитам Дан рудара са жељом да је дочекају.

Још повезаних текстова
В Љубиша Алексић
Више текстова Пензионери

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Погледајте и

Пропуштено због застоја на кривељском копу „испеглали“ бољим садржајем

Са бакром на плану Иако због санације траке и примарне дробилице у новембру нису стигли до…