Пензионери РТБ-а: Сретен Адамовић (Борска флотација)
Млади да бирају струку коју воле
Борска флотација остаје ми у лепом сећању јер сам се у њој запослио са непуних 19 година и 42 године радио посао који сам волео, а ту сам упознао и супругу. Мој позив је тражен, али није лак, има ту зрачења, гасова, страдају очи, зуби… Међутим, кад се ради са вољом и најтежи послови, попут одглављивања дробилице или одмрзавања цевовода, успешно се савладају – каже заваривач рођен у Голубињу на Дунаву, а одрастао у Бору
БОР. – Сретен Адамовић, пензионер Борске флотације, рођен је 27. априла 1961. године у Голубињу на Дунаву, општина Мајданпек. Имао је тек годину када је са родитељима стигао у Бор, тако да може рећи и да је Боранин. Завршио је средњу машинску школу и као заваривач се запослио јануара 1980. (са непуних 19 година) у Борској флотацији где је провео 42 године и као пензионер се вратио свом Дунаву. Иде, каже, често у Доњи Милановац, место дивно за одмор. Сретен није риболовац, али има “занимације” на плацу и кући горе према брду коју је подигао његов отац. У Милановцу, каже Сретен, није леп само Дунав, који својом ширином ту подсећа на море, већ су добри и људи, па се радо спусти до плаже на дружење.
–Већи део свог радног стажа провео сам као заваривач, па онда као бригадир у смени, а последње три године као рачунополагач у алатници. То би се могло сматрати неком врстом пипреме за пензију – каже Сретен и прича нам како је бити заваривач у најстаријем басенском погону. – Па, било је доста тешко. Додуше, кад сам се запослио борска флотација и није била толико оронула, али је временом доста тога попустило, а погон је веома простран. Тада нас је било више радника, али и довољно посла. Касније нас је бивало све мање, а посла све више. Дуги низ година одржавао сам флотационе машине, а касније отклањао кварове у читавом погону – од филтраже до јаловишта. Ја сам волео свој позив и данданас га волим. Радио сам и као електро, и као гасни заваривач. Занимљив је, али и тежак, има ту зрачења, гасова, страдају очи, зуби…
Сретен је имао и неколико опекотина, односно повреда, када се, варећи пумпу, оклизнуо и пао на леђа са скоро три метра висине. Због повреда кичме тада насталих Сретен је отишао у превремену пензију (са 41 годином и 2 месеца стажа). Боле га, каже, и рамена од ношења боца. – Није то као сад, него боцу на раме па у погон, тамо где треба да вариш. Ова са кисеоником је десетак-петнаест кила, а са дисугасом преко 30. И, кад то носите 300 или 500 метара горе-доле по степеницама у погону, остају последице. То вам је она тежа страна посла, али има и лепих. На пример, кад се нешто добро уради, заврши на време или пре рока, пусти у рад, прослави… Задовољни сте кад знате да сте учествовали у томе.
Очигледно да посао којим се бавио Сретен није лак и зато је и данас тражен. Њему, каже, никад није било монотоно. Увек се радило нешто друго, а најлпеше је, ипак, било оних првих дана када је био пун елена, воље. – Тај посао сам волео, а волим га и сада – каже он. – Имам свој апарат и повремено заварим неку ограду, веранду комшијама… Препоручио бих младима да одаберу занат или струку коју воле, а не само да би нешто завршили, па се касније злопатили на том послу или остали без перспективе.
Сретенова супруга је такође радила у борској флотацији и већ три године је пензионер. – Ми смо се у флотацији упознали, каже он, заједно смо провели радни век и због тога ми је Флотација драга и остаје ми у лепом сећању. А, како проводим пензионерске дане, питате. Па, некако ми је дан био испуњењи док сам радио. Посао, дођете с посла, мало одморите… Сад је то другачије, да не кажем досадно, мада и пензија, та слобода, има своје чари, па колегама који још раде честитам Дан рудара са жељом да је дочекају.