Пензионери РТБ-а: Верица Стојановић (Кривељска флотација)

Волела сам да истражујем

 

„Читавог радног века сам радила по сменама и више сам волела да, рецимо, истражујем колико смо чега потрошили прерађујући руду у концентрат, него да обављам свакодневне контроле процеса у флотацији“. – Осим дружења са унуцима, Верица воли цвеће, воли да чита, често шета своју куцу, а воли и да навија за наше спортисте. – „Највише бих желела да млади људи могу да, као што сам ја, одмах почети да раде, али да не размишљају само о себи, већ и онима који ће једнога дана доћи на њихова места да наставе тамо где ће они стати
БОР. – Случај је хтео да са Верицом Стојановић, доскорашњом радницом кривељске флотације, разговарамо баш на њен рођендан 31. јула. Рођена је у Зајечару 1961. године, а школовала се овде у Бору у једином женском одељењу „рудара“ чију је фотографију лист „Арена“ објавио на првој страни под насловом „Рудари у сукњама“. Забележио је то и наш лист „Колектив“.
– Кад је по завршетку Рударске школе, смер ПМС, дошло време запошљавања, кадровска комисија није баш била вољна да прима нас девојке на рударске послове, иако смо биле стипендисте – сећа се Верица. – Али, садашњи генерални директор, који је тада био управник, позвао нас је на разговор и рекао нам да верује у нас и да не смемо да га обрукамо. Те 1980. године примљено је цело наше одељење а данас сматрам да нисмо изневериле. Радила сам четири године у борској флотацији, а онда је група на челу са управником кренула у „Кривељ“ да се уходава у новој флотацији и горе сам остала до краја. Радила сам неко време у „Белоречком пешчару“, на „Церову“, па и у Заграђу сам контролисала квалитет креча.

Верица и другарице су, како каже, са 19 година почеле да раде у техничкој припреми напоран и одговоран посао. На основу њихових узорака, мерења и анализа, вођен је процес. – Више сам, међутим, волела да истражујем, да сагледавам колико смо, рецимо, чега потрошили од уласка руде у флотацију до концентрата, него те свакодневне контроле. Радила сам и у Институту за бакар, на Техничком факултету, увек се трудећи да дам све од себе како би резултати били поуздани. Јер, техничка припрема је, у ствари, флотација у малом. Од дробљења до концентрата контролишемо грануло-анализе, ПХ-вредности, титрације, влагу руде, влагу концентрата, потрошњу реагенаса, да би се правовремено реаговало.
Читав радни век наша саговорница радила је по сменама, а када дође кући чекале су је уобичајне кућне обавезе. Верица има двоје деце, а од њих унуку од 13 и унука од пет година. Ћерка је завршила индустријску информатику и ради као наставница, а син је управо дипломирао на експлоатацији лежишта минералних сировина. Пензионерско време овако проводи: – Осим дружења са унучићима, волим цвеће, волим да читам, често шетам моју куцу – патуљастог шнауцера – волим да гледам наше спортисте, да навијам, и сви у бригади су знали да кад игра Ђоковић морају да ми кажу шта је урадио, ако нисам већ чула. Ја сам последња из генерације, са 42 године и 13 дана стажа, отишла у пензију и трудила се да младима који су сада дошли пренесем све што сам могла и знала. Јер, теорија је једно, а погон друго. Кад дођу, није им свеједно. Увек сам им говорила да, пре свега, заштите себе, јер узимање узорка није свуда једноставно. Колеге нам помажу, али често то морамо и саме. Други савет младима је да не журе, да не раде брзоплето. Финиш свог радног века Верица је провела у модернизованој кривељској флотацији где је сада много тога другачије. Процес се аутоматски прати, али су и најсавременији уређаји калибрисани на основу података техничке припреме. У припреми је, по оцени наше саговорнице, мало жена а доста посла. – Једне би требало да се баве контролом у погону – сматра Верица – а друге да се више посвете лабораторијским испитивањима како би се поуздано сагледало где и шта није добро, шта треба мењати. Кад жена сама ради у смени, губи се квалитет рада јер треба да се „покрива“ и погон и лабораторија, осам сати се проведе на ногама. Али, имала сам срећу да сам радила у бригади у којој су ми сви излазили у сусрет. Били су стварно уз мене и на крају ме и лепо испратили, купили су ми столицу за љуљање да у њој уживам. Верица би највише волела да млади људи одмах добију посао, као што је и она. То је, каже, најбитније. Али, ни они не треба да размишљају само о себи, већ и о наредним генерацијама, да и оне могу да наставе тамо где ће они стати. О предузећу треба да размишљају као да је њихово. – Кад се уђе на капију мора да се мисли на то што се ради, јер сви ми имамо обавезе код куће. То мора да се остави по страни, да се ради и воли то што се ради, а ја сам стварно волела свој посао. Двапут сам награђивана као успешан радник и трудила сам се да до краја све буде како ваља. На питање како је било првог јутра када (из Бора Два, где има кућу) није кренула на посао, Верица каже да јој није тешко пало, није ни осетила промену. Путовање јој је већ досадило, а код куће има шта да ради и задовољна је јер мисли да је оно што је радила – добро радила.