Представљамо пензионере РТБ-а: Драган Кекић (Топионица)

„Филм ми се враћа“ само на лепе тренутке

Б. Спасковски: Кретањем нове топионице радници одлазе у пензију свежији – из чистог у чист ваздух – за разлику од оних који су пре пет или десет година ишли када је производња сумпорне киселине била само 75.000-85.000 тона годишње, док је лане продуковано 300.000 тона. – М. Петковић: У неколико наврата су измењени закони о заштити и безбедности, тако да су сада мере доста ригорозније и захтевније. – Д. Савић: Када се промени директор није било неког посебног прилагођавања, јер сам посао знала и то ми није тешко падало

БОРСКО ЈЕЗЕРО. – У етно-ресторану „Језерце“ на Борском језеру јуче је за 60 радника борског дела Басена, који су отишли у пензију између два рударска празника, организован традиционални свечани ручак и дружење уз пријатне звуке музике. Њих је поздравио Благоје Спасковски, генерални директор РТБ-а, који је најпре подсетио „на стару праксу да испратимо све раднике у пензију који су, након 40 година стажа, заслужили да преостали део живота уживају у миру, уз коректне и лепе пензије од којих се може живети, а од наших, борских пензија се то може.“
– Кретањем нове топионице улазе у пензију свежији – из чистог ваздуха у чист ваздух – за разлику од оних који су пре пет или десет година одлазили у пензију када је производња сумпорне киселине била само 75.000-85.000 тона годишње. Лане је продуковано 300.000 тона, а ове за шест месеци 174.000 тона. Значи, 350.000 тона годишње. Нормално је да је, чим је већа производња киселине, ваздух чистији, а људи срећнији. Поготово веселији зато што знају да ће преостали део живота они који остају у граду провести на клупама у парковима уз чистији ваздух. Свима њима желим дуг живот, бар још онолико колики им је радни стаж и да стигну до 100 година – поручио је челник комбината бакра.
Међу „новопеченим“ пензионерима био је и металург Драган Кекић који је свој радни век провео у Електролизи и Топионици. Запослио се у Електролизи на кацама, а 1983. прешао је у Топионицу, где је 20 година радио на пламеној пећи, а потом 13 на рафинацији као руководилац крана. У старој топионици познавао је свако место, јер није било ниједног где није радио.
– Није било лако радити 33 године баш у „срцу“ производње одакле као финални производ излази оно што се наши рудари муче да изваде под земљом и на коповима. Било је тешко у оној врућини, гасовима и прашини, најтеже су ми падали такви услови у којима смо радили. Али, после пет месеци у пензији „филм ми се враћа“ само на оне лепе тренутке, када је међу нама владало велико другарство, на рад са добрим друштвом и другарима, што, нажалост, није случај са овим млађим генерацијама. Посебно ми је драго што није било ниједне повреде доле док сам радио на крану – истакао је Кекић.
Као сведок промена у топионици последњих година, поручио је старијим колегама да оду у пензију и тако ослободе места за младе. А, овима другима да више поштују и цене старије колеге као што су они некада чинили. Тако ће свакако лакше пребродити услове рада и посао који није лак. Драган на крају додаје да ће пензионерске дан проводити мало у родној Жагубици, а мало у Бору пошто супруга још ради и док син не заврши школовање.

Радник је најважнији и мора бити безбедан

Дипломирани инжењер заштите на раду Миодраг Петковић у пензију је отишао првог априла са места координатора ТИР-а за безбедност и здравље на раду. Непуних 39 година радио је, углавном, у Топионици на пословима руководиоца Службе за БЗНР. Миодраг овако коментарише протекле четири деценије током којих се много тога мењало у условима рада, али и начину заштите.
– Сваки посао носи тешке, али и лепе ствари. У мом послу најтеже је када се радник повреди или настрада, а топионица је такав, опасан погон где се то дешавало и поред тога што смо се баш трудили да предузмемо мере заштите. У неколико наврата су измењени закони о заштити и безбедности, тако да су сада мере доста ригорозније и захтевније. У сваком случају, већа пажња се поклања заштити, а самим тим и мере су адекватније. Увек има проблема у набавци заштитних средстава везаних за финансијска средства којих нема довољно, али некако и то покушавамо да средимо и превазиђемо. Сада је боље, тим пре што и сам Закон тражи да те мере буду ефикасније и да се што више рачуна води о безбедности и здрављу радника на раду. Од лепих ствари издвојио бих дружење са колегама и радницима у Топионици, то другарство стварно се памти док је човек жив.
Младим колегама саветује да мало више гледају радника, а не само оно што Закон тражи. – Свако има неки здравствени или породични проблем и том раднику треба прићи са више пажње, а не само спроводити Закон. У сваком смислу радник је тај који је најважнији, па и већа пажња треба да се обрати његовој заштити и безбедности на раду.
Пошто има башту и воћњак у селу, Миодраг као пензионер жели да се тамо „одмара“.

Чувам унуке и баш ми је лепо

Душица Савић је цео свој радни век од 37 година, радила као секретарица, највише у ТИР-у, а 2009. године прешла је у Матично предузеће. Уочи пензионисања поново се вратила у ТИР и у заслужену мировину (коју, иначе, не доживљава тако) отишла из Правне службе овог предузећа. За то време радила је са многим директорима, десетак сигурно, сећа се свих, њихових имена, нарави, карактера. Почела је са Радославом Иванковићем, па Микијем Антићем, Негославом Живковићем, Данетом Петровићем, Блажом Лековским, Милинком Живковићем. Веселина Савовића памти као престрогог, али веома праведног. Ево шта Душица каже о овом послу за који важе неке уврежене предрасуде и погрешна мишљења. – Када се промени директор није било неког посебног прилагођавања, јер сам посао знала и то ми није тешко падало. Ни са једним није било никада никаквих непријатности, увек смо налазили заједнички језик. Наш однос је увек био обострано коректан.
Душица се, такође, похвалила да током целог радног века није имала ниједан дан боловања осим породиљског. Каже да је отишла у пензију у право време и да сада ужива са својим унукама. – Чувам најмлађу од годину и по, ове две су мало старије, и баш ми је лепо.